Pages

22 August 2016

Povećanje minimalne zarade

Izgleda gotovo sigurno da je odlučeno povećanje minimalne zarade u Srbiji. Minimalna zarada po radnom času neto iznosi trenutno 115 dinara po satu, tako da se njen mesečni iznos razlikuje od meseca do meseca, u skladu sa brojem radnih dana. U proseku, jedan mesec ima 174 radna sata i neto minimalna zarada iznosi 20 010 dinara.

Podsetimo se da je minimalna zarada zakonski najniži iznos zarade koji se može isplatiti zaposlenom. Minimalna zarada se uglavnom smatra jednim od instrumenata socijalne politike, pošto bi njen iznos garantovao neki određeni životni standard. Ovo je zapravo jedini agrument u prilog minimalnoj zaradi koji se poteže (neki raniji argumenti su, na primer, njena funkcija kao automatskog stabilizatora ili minimalac kao zaštita položaja radnika u slučaju monopola nad kupovinom rada tj monopsona, u slučaju lokalnoj tržišta radne snage).  

U debati oko minimalne cene rada u Srbiji se često zaboravljaju neke osnovne bazične stvari:

1. Zaboravlja je kakve efekte može imati regulacija cena. Kontrola cena može biti relevantna i nerelevantna. Nerelevantna kontrola cena je ona kada regulacija ne dovodi do posledica na tržištu - cena krompira je 17 dinara/kg, i ukoliko bi se uvela direktiva po kojoj krompir ne sme da se prodaje skuplje od 25 dinara ne bi došlo ni do kakvog poremećaja na tržištu: ukupna količina ponuđenog i kupljenog krompira će ostati ista kao da do ove uredbe nije ni bilo. Isti slučaj bi bio i ako bi se uvela minimalna cena od 10 dinara. Međutim, šta bi se desilo ako bi kontrola cena bila relevantna - na primer, minimalna cena od 20 dinara za kilogram? U tom slučaju bi došlo do poremećaja: ljudi bi sadili i prodavali više krompira, ali manje ljudi bi želelo da ga kupi, i kao rezultat će se javiti višak krompira na tržištu. Verovatno bi se posle nekog vremena javilo i crno tržište krompira gde bi neki ljudi pokušavali da prodaju svoj krompir po nižoj ceni od propisane.

Minimalna nadnica je samo regulacija cene rada. Dakle, samo zamenite višak ponude krompira u ovom primeru sa viškom ponude rada, i manjak tražnje za krompirom sa smanjenjem tražnje za radom. Rezultat je, naravno, povećanje stope nezaposlenosti.

2. Povećanje stope nezaposlenosti sa jedne dolazi od ljudi koji su izgubili posao, većeg ulaska na tržište rada (viša relativna vrednost rada u odnosu na dokolicu)  ali i zato što neka nova radna mesta nisu otvorena jer je to postalo previše skupo. Već su postali klasični primeri Mekdonaldsa u Francuskoj koji je uveo mašine koje rade kao automatske kase umesto kasira - jedan od razloga za to je sigurno i jako visoka minimalna nadnica. Ako ekonomiju ne posmatrate kao statičku nego kao dinamičku varijablu, shvatate da je ponuda poslova tj radnih mesta nije stabilna, već da varira ne samo zbog trenutne tačke u ekonomskom ciklusu nego i zbog niza drugih faktora te da se nikako ne može uzimati kao jedan isti ''pool''. Preduzeća stalno nastaju i nestaju, a sa njima i radna mesta, ona takođe i menjaju delatnost (Nokia je prvo bila veliki proizvođač drvne građe i papira, potom telefonskih kablova i na kraju mobilnih telefona; najveći izvozni proizvod Honk Konga nekada su bile igračke a sada finansijske usluge).

3. Visina zarada direktno je povezana sa produktivnošću rada. Ovo je glavni razlog zašto krojači ili prodavačice u pekari imaju niže plate od advokata ili programera. Ako je problem koji treba da se reši minimalcem nizak nivo zarada koji rezultira u niskom nivou životnog standarda, to je moglo da se reši velikim brojem drugih mera koje bi bile usmerene na podizanje produktivnosti rada.

Zagovornici minimalne zarade se u našoj javnosti dele u dve grupe: prvi koji negira povezanost između minimalne zarade i nezaposlenosti, i drugi, koji ga ne negira ali smatra da on nije odlučujući te da zato neće imati velike efekte. Ovi prvi ili dolaze iz udobnih sinekura pa namerno iskrivljuju stvarnost ili su jednostavno laici pa shodno tome ne znaju baš o čemu pričaju. Da bi ovaj njihov stav mogao da se prihvati, morali bi da daju prilično čvrste dokaze o tome da je tražnja za radom izuzetno neelastična tj da kriva tražnje za radom nema opadajući karakter. Ukoliko bi to uspeli da dokažu, verovatno to bi privuklo veliku pažnju stručne javnosti, a možda i neku nagradu Švedske akademije nauka. Druga grupa uglavnom nastupa sa utilitarističkih stanovišta: da, to će povećati nezaposlenost, ali broj ljudi koji će izgubiti posao će biti relativno mali, a koristi ovih kojima će se povećati zarada će direktno u zbiru biti veće od gubitka onih koji su izgubili posao. 

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je jako visoka, a istovremeno je prisutna i visoka stopa rada na crno. Jedan od razloga za to je i relativno visoko poresko opterećenje rada (ovo poresko uključuje i socijalne doprinose jer sam porez na zarade nije posebno visok). Na primer, na prosečnu zaradu poresko opterećenje u Srbiji iznosu 38,9% - ako je poslodavac za platu zaposlenog namenio 100 evra, gotovo 40 evra će otići na poreze i doprinose, a ne radniku. Ovo je inače blizu proseka Evrope i tačno u proseku zemalja SEE po nivou poreskog opterećenja rada, međutim u našem regionu Makedonija, Bugarska i Albanija imaju značajno niže stope (oko 33% i čak 28%). Među drugim razlozima su sigurno i minimalna osnovica socijalnih doprinosa (koji su posredno povezani sa minimalcem) i relativno visoka minimalna zarada. Minimalna osnovica čini da ljudi koji rade sa cenom radnog časa koja je oko minimalne zarade (ili čak viša) ali ne rade puno već skraćeno radno vreme plaćaju znatno više stope doprinosa, zbog čega je njihovo poresko opterećenje i znatno više, što čini još jedan podsticaj za beg u sivu zonu. Ovi minimalni socijalni doprinosi zvanično nisu povezani sa iznosom minimalne zarade, ali faktični su joj jako blizu (čine 35% prosečne osnovice) pa se može pretpostaviti da će se i oni povećati usled povećanja minimalca. 

Pored ovih konceptualnih, bitno je osvrnuti se i na neke tehničke stvari oko minimalne zarade u Srbiji. 

1. Zbog distorzija koje nastaju na tržištu rada, jedno rešenje je uvođenje granskih minimalnih zarada. Ovim rešenjem koje je do skoro bilo aktuelno u Nemačkoj, ali napuštenom zbog koalicionog sporazuma CDU i CSU, postoji više minimalnih zarada, svaka za pojedinačnu industriju ili čak zanimanje. Ovako se smanjuje nivo distrozija jer se jasnije uviđa veza između minimalne zarade i nivoa produktivnosti. Ovo još uvek važi u Italiji i Austriji. U Srbiji, međutim, postoji samo opšta minimalna cena rada, što dovodi do toga da su njeni negativni efekti naglašeniji.

2. Od iznosa minimalne zarade zavisi do koliko distorzija će doći na tržištu rada. Na primer, neki standard je da minimalac bude 35-45% prosečne zarade. Minimalna zarada u Srbiji je na znatno višem nivou, i često dostiže 50% u pojedinim mesecima. Pored toga, treba imati u vidu i varijacije u zaradama u odnosu na geografski položaj i kupovnu moć: u velikom broju opština nivo minimalne zarade prelazi 60% prosečne zarade u datoj opštini. Minimalac je možda nizak u Beogradu, ali u Prokuplju sigurno nije. Ovakvo centralizovano određivanje minimalca najteže pogađa opštine u unutrašnjosti, gde je stopa rada na crno i nezaposlenosti i inače viša od proseka. 

3. Ne postoje javni podaci o tome koliki broj zaposlenih prima minimalnu zaradu. Okviran broj koji se spominje u javnosti je oko 300 000. Međutim, veliki broj ovih ljudi zapravo nisu zaposleni, već samozaposleni preduzetnici ili članovi njihovih porodica. Oni iskaču iz generalizovane dihotomije ''zli kapitalisti'' i ''ugnjetavani radnici''. Preduzetnicima se isplati da sebe prijave na minimalac, a da na ostalo plate porez na dobit. Pri tome, kako su u najvećem broju slučajeva zaposleni oni lično i članovi njihovih porodica, oni ''ne izrabljuju'' nikoga već samo koriste legalne mere da bi smanjili svoje poresko opterećenje. 

4. Država, koja prema zakonu propisuje nivo minimalne zarade ukoliko do njenog nivoa ne može da se dođe putem socijalnog dijaloga, je jedan poslodavaca koji direktno krši zakon o minimalnoj zaradi, a treba da se stara o njegovoj primeni. Prema broju koeficijenata i vrednosti koeficijenta za rad u državnim organima, postoji određeni broj zaposlenih kojima je puna zarada niža od minimalca. Na primer, higijeničarke u domovima zdravlja imaju niže plate od zagarantovanog minimalca.

5. Ako se poveća nivo minimlane zarade sa 115 na 123 dinara, što pretpostavljam da je u igri (jer je nezvanično pravilo bilo da neto radni sat bude jedan evro), neto iznos minimalne zarade će se povećati za oko 1500 dinara po radniku mesečno. Međutim, ne treba zaboraviti da to znači i još 1000 dinara mesečno novih prihoda za državu po radniku.

Dakle, treba sve ovo imati u vidu kada se priča o minimalnoj zaradi. Kada ekonomisti pričaju o tome da je minimalna zarada štetna, oni misle na to da će neki ljudi izgubiti posao ili morati da rade na crno jer njihova produktivnost nije dovoljno visoka da bi opravdali svoju zaradu. Ovo zagovornici minimalne zarade stalno zanemaruju ili previđaju, da će mera za koju se zalažu imati negativne efekte baš na ljude kojima žele da pomognu. 

Šta bi država trebalo da uradi? Najlakši odgovor je da ukine ograničavanje cene rada. To je, međutim, politički veoma nepopularna odluka i stoga verovatno teško sprovodiva. Međutim, redefinisanje minimalne cene rada je nešto mnogo izvodljivije - ukidanje opšte, i uvođenje granskih minimalnih zarada čiji iznos bi se određivao u socijalnom dijalogu bi svakako bio korak napred. Moguće je uvođenje i nekog geografskog parametra koji bi u obzir uzeo i paritet kupovne moći - na primer, ako je nivo cena u potrošačkoj korpi u Braničevu 80% nacionalnog proseka, stoga minimalna zarada u tom okrugu treba da bude 80% nacionalne minimalne zarade. Nivo najnižih zarada se dugoročno povećava jedino povećanjem produktivnosti i smanjenjem stope nezaposlenosti: a tu je posao države veoma značajan - standardno poboljšnje privrednog ambijenta, pre svega uvođenje vladavine prava, arbitražnog ponašanja državnih službenika, smanjenje birokratije, rasterećenje poreskog opterećenja rada u odnosu na trenutni nivo itd. Sve ono što zapravo država sada ne radi.    


29 July 2016

Air Serbia i "doprinos privredi Srbije"

Veliki broj medija je preneo vest o tome da Air Serbia „doprinosi privredi Srbije sa milijardu dolara u 2016. godini“. To se dešava iako avio saobraćaj u 2016.godini u najboljem slučaju replicira ostvarenja iz prethodne godine, bez značajnog rasta.

U prethodnoj evidenciji nema broja putnika po operaterima, ali efekat svakog prevezenog putnika u proseku je isti, bez obzira koji operater ga je prevezao. Za slučaj da je jedan operater povećao svoje učešće, pri stagnaciji ukupnog broja putnika to je mogao učiniti samo na štetu drugih operatera, što u smislu ukupnog avio tržišta i njegovih efekata na „privredu Srbije“ nije uopšte značajno. Dakle, pre bi se moglo govoriti o efektu koji stvara svaki prevezeni putnik na šire okruženje (bez obzira kog prevoznika je koristio), ali takva opšta analiza ne bi bila mnogo interesantna za širu publiku niti vodeće medije.
 
Za slučaj da Air Serbia ne postoji, putnici koji nameravaju da putuju preko beogradskog aerodroma, svakako bi to učinili, jer postoje drugi operateri koji bi ih prevezli. Time bi i efekat na okruženje bio isti. Drugim rečima sve bi ostalo isto, osim što postoje rupe u javnim finansijama zbog toga što Air Serbia postoji.
 
Cena koja se plaća da putnici odaberu baš Air Serbia a ne nekog drugog prevoznika je u 2015. godini iznosila 5.920.317.000 dinara, odnosno 49.036.525 evra (koliko su prihodi od donacija u bilansu ove firme za prošlu godinu). To je omogućilo da firma u prošloj godini posluje sa (skromnim) poslovnim dobitkom od 487.746.000 dinara (ili 4.039.880 evra), koji bi dakle bez donacija bio gubitak od 45 miliona evra.
 
Visina donacije nije zanemarljiva jer čini 22% prihoda od prodaje koje je firma ostvarila. Ako su u 2015. godini prevezli 2.550.000 putnika, može se reći da je njih oko 2 miliona platilo svoju kartu.

Time je efekat poslovanja Air Serbia na „privredu Srbije“ ipak negativan, kao što je bio i ranije, jer je „privreda Srbije“ (pored svojih redovnih obaveza) morala da plati i putovanje blizu pola miliona putnika ovog prevoznika ili svakog petog. 

23 July 2016

Puč u Turskoj

Pre nedelju dana je u Turskoj organizovan neuspeli vojni puč. Da ne dužim o deteljima koji su poznati, zanimljivija su pitanja, ko ga je organizovao, zašto i kakve su konsekvence po budućnost Turske?

Erdoganova prva reakcija još tokom puča kad se uključio u jednu privatnu televiziju preko skypea je bila da optuži za puč "guleniste", sledbenike imama Fetulaha Gulena, vrlo uticajnog pobornika liberalnog i modernističkog islama koji je dugo bio Erdoganov saveznik. Gulen sada živi usamljenički život u Americi i ne učestvuje direktno u političkim zbivanjima. Erdogan optužuje Gulenove ljude u pravosuđu, policiji i vojsci da su organizovali puč sa ciljem da ilegalno preuzmu vlast.

Ko su gulenisti? Najbolja analogija je katolički Opus Dei, i egipatska Mulsimanska braća: religiozno-politička organizacija sa elementima konspirativnog delovanja. Samo što su gulenisti mnogo bolje organizovani i mnogo efikasniji  od Opus Deia, i nisu islamisti poput Braće (za razliku od Erdogana koji dolazi iz miljea Muslimanske braće, i bio je član islamističke partije Nedžmetina Erbakana 1990ih). Gulen je pobornik liberalnog islama koji je u Turskoj generalno dominantan, glavni elementi su mu: mistična, sufijska religija, tadicionalna teologija hanafi škole (dakle ne islamski fundamentalizam ili "salafizam"), preduzetništvo i kapitalizam, dobrotvorno delovanje i obrazovanje. Gulenisti su izrazito prozapadno nastrojeni, veruju da je islam kao religija potpuno spojiv sa konstitucionalnom demokratijom, kao i sa kapitalizmom. Podržavaju konvencionalno bankarstvo i kamate, što je prava retkost za muslimane, i vlasnici su nekoliko velikih banaka. Takođe zagovaraju približavanje sa hrišćanima i Jevrejima (Gulen se sreo sa papom) i imaju izrazito pro-izraelski stav u spoljnoj politici. Kada je Erdogan prekinuo odnose sa Izraelom pre neku godinu zbog one farsične ekspedicije turskih aktivista u pojas Gaze, Gulen je to oštro osudio.

Kao takvi, vrlo su uticajani u Turskoj zemlji u kojoj sufijski i hanafi islam i inače dominiraju; ocenjuje se da imaju oko pola miliona aktivnih članova, a vodeće udruženje industrijalaca koje okuplja uglavnom male i srednje preduzetnike (njih oko 50 000) je potpuno gulenističko. Širom sveta imaju preko hiljadu privatnih škola, kako u muslimanskim tako i nemuslimanskim zemljama, u kojima se predaju potpuno sekularni programi sa naglaskom na prirodne i tehničke nauke. Religija se predaje samo kao komparativna istorija svih religija, ne kao islamska veronauka. Samo u Americi imaju na desetine takozvanih "čarter škola", privatnih ustanova koje dobijaju poreske pare - tip škola koje američki levičari jako ne vole jer podrivaju monopol državnog, sindikalizovanog školstva. Ja sam za guleniste prvi put čuo potpuno nezavisno od problematike Erdogana i Turske, čitajući pre više godina neke žalopojke američkih sindikata na podrivanje američkog sistema obrazovanja od strane turskih privatnih škola. Tada sam čuo i  za termin "zloupotreba H1B viza", mnogo pre Donalda Trumpa; u nekom od ovih tekstova pre tri ili četiri godine, mislim u NYTu, napadali su guleniste što dovode profesore matematike i fizike iz Turske da predaju u američkim školama, i time uzimaju radna mesta domaćim sindikalistima.

Rastuća religiozno opredeljena poslovna srednja klasa koju gulenisti okupljaju je bila osnova podrške Erdoganu i njegovim liberalnim reformama s početka dvehiljaditih, reformama koje su od Turske najvećim delom i napravile modernu i naprednu zemlju kakva je sve do pre godinu-dve bila.

Gulenisti su takođe sarađivali sa Erdoganom i direktno, u demontiranju suvišnog uticaja vojske i sprovođenju pravosudnih reformi. Oni su infiltrirali još za vreme kemalističkog režima kako obaveštajne službe tako i pravosuđe (manje u vojsku). Sa tih pozicija pomogali su Erdoganu i suzbijanju ušančene moći starog, kemalističkog establišmenta, a posebno u dovođenju vojske u ustavne demokratske okvire. Sukob između njih i Erdogana je započeo onog časa kad su shvatili da ovaj klizi u autokratiju, da pretvara demokratski sistem u svoju ličnu vladavinu, i da nema nameru da kontroliše korupciju. Njihovi ljudi u obaveštajnim služabama su dostavili medijima (u to vreme još uvek slobodnim) dokaze o Erdoganovoj ličnoj umešanosti u korupciju, kao i njegovog sina i nekih od bližih saradnika, o potplaćivanju i ucenjivanju medija itd. Ovo je izazvalo pravi šok i paranoju kod Erdogana kome gulenisti od tog časa, od najbližih saveznika, postaju smrtni neprijatelj.

To vam daje kontekst za celokupnu galamu na guleniste kao pučiste, i istovremeno pokazuje da cela teorija o Gulenu kao inspiratoru puča nije mnogo verovatna. Erdogan je bar pet ili šest puta tražio od Obame prethodnih godina da izruči Gulena kao "teroristu", što američka vlada odbija jer je jasno da da se radi o političkom lovu na veštice, kao osveti za razoktrivanje korupcije. Poslednji put ga je optužio za pučističke namere februara 2015 i ponovio zahtev Obami da mu izruči opakog teroristu. Slično Piteru Šifu i recesijama, Erdogan je u poslednjih pet godina uspešno predvideo 15 ili 16 gulenističkih pučeva od jednog koji se dogodio. To ne uliva baš poverenje.

Drugi razlog za skepsu je to što su zaveru predvodili ljudi iz vojske a gulenisti tamo nikad nisu bili posebno jaki, i sam Erdogan je već sproveo čistku gotovo svih vodećih oficira ranije.

Treća stvar koja je čini optužbu protiv gulenista sumnjivom je da su oni jednako stradali pod starim režimom kao i Erdogan, i što je još važnije, odigrali ključnu ulogu u potkresivanju moći vojske koje je Erdogan učinio. Time su se trajno zamerili starom vojnom establišmentu i deluje mi vrlo nategnuto da bi koalicija gulenista i njihovih smrtnih naprijatelja iz vojske mogla da zajedno nešto organizuje.

Dodatnu skepsu izazivju podaci koju se pojavili da je ta grupa oficira koji su organizovali puč (uglavnom pukovnici, majori i niže) formirala neko tajno društvo čiji je moto bila neka Kemalova čuvena rečenica. Teško mi je da zamislim guleniste, kojima je Kemal arhi-neprijatelj i utemeljivač režima koji odbacuju i pod kojim su stradali, kako uzimaju njegove izreke kao moto za akciju. Sad neki posmatrači spekulišu da su možda namerno uzeli sekularni moto da privuku kemalističke pristalice. Ali to je dosta zgodno: da su kojim slučajem uzeli gulenistički moto, to bi naravno bio krunski dokaz da su oni iza puča: pošto je moto preuzet od njihovih neprijatelja, onda to samo dokazuje koliko su prepredeni. Kako god okreneš, oni su krivci.

Na kraju, verovatno najbolji dokaz nameštenog karaktera anti-gulensitičkih optužbi je cinjenica da je Erdogan krenuo, doslovno sutradan po propasti puča, u masovni obračun sa političkim protivnicima i civilnim društvom. Do sada taj obračun uključuje objavu tromesečnog vanrednog stanja, suspenziju evropske konvencije o ljudskim pravima, otpuštanje preko 60 000 ljudi u vojci, policiji , sudstvu i školama, te hapšenje na desetine hiljada. Samo u obrazovanju je do sada preko 30 000 ljudi izgubilo posao. Preko 1 000 privantih škola je zatvoreno, 15 univerziteta, 1400 dobrotvornih organizacija, 15 radio i tv stanica. 35 bolnica i medicinskih ustanova (1), 19 sindikata itd itd. Potpuno je očigledno da je Erdogan, slično Putinu 2000, imao već razređen plan uništenja demokratije i vrlo precizne unapred pripremljene spiskove svih protivnika koje treba pohapsiti i razjuriti, a njihovu imovinu oteti, te da mu je ovaj neuspeli vojni udar poslužio kao odličan povod. U suprotnom, morali biste da verujete da su destine hiljada ljudi, po školama, bolnicama, sudovima itd ne samo u vojsci, bili deo zavere i puča, a jedino Erdogan i njegova obaveštajna služba ništa nisu znali.

Tragedija ovog što se u Turskoj dešava je višestruka. Neću ulaziti u geopolitiku, za mene je najveći gubitak podrivanje umerenog prozapadnog islama koji je do skora bio dominantan u Turskoj. Turska je zemlja liberalnog islama, što popularnost gulenizma rečito posvedočuje, Gulenov pokret je snažna globalna alternativa Muslimanskoj braći i islamskom fundamentalizmu uopšte, alternativa zasnovana na zapadnom liberalizmu, pro-hrišćanskim i pro-jevrejskim i pro-izraelskim stavovima, tržišnom kapitalizmu i veri u demokratiju i spojivosti islama sa modernim zapadnim društvom. Erdoganova diktatura koja se pred našim očima etablira je stoga dvostruka katastrofa: s jedne strane, gura kritično važnu zemlju islamskog sveta, naslednicu Otomanske imperije i izvor tradicionalnog, ne-radikalnog islama ka suni verziji Homeinijevog Irana, i s druge strane podriva i delegitimizuje jedinu globalnu alternativu islamskom fundamentalizmu koja dolazi iz islamskog sveta - pokret klerika Fetulaha Gulena.

Suviše je mnogo ljudi i na Zapadu i u islamskom svetu koji ili žele ili veruju u sukob civilizacija. Na Zapadu niko nema interesa da  podržava tradicionalistički, neradikalni islam gulenovskog tipa: poslednje što levičari žele je masovni i uticajni islamski pokret koji veruje u demokratiju, liberalizam, zapadne vrednosti i podržava Malog Satanu, rasadnika Aparthejda, Izrael. Plemenitom bliskoistočnom divljaku ne sme biti dozvoljeno da kao svoje najprogresivnije (jedino progresivno?) lice pokaže tursku verziju ideologije Tea Party. S druge strane, desničari su suviše investirali u propagandu mržnje prema Islamu po kojoj su svi oni isti, teroristi ili apologeti terorista, te je bilo kakvo relativizovanje opasnosti kroz uviđanje fundamentalnog diverziteta islamskog sveta neoprostivo i nedopustivo.

I jedni i drugi su  saveznici diktatora Erdogana u njegovom obaranju jedne velike nacije u blato autokratije. Gulenistički pokret je bio jedan od retkih mostova između zapadnog sveta i islamskog Bliskog istoka, a Turska kao demokratska država izlog islamskog sveta i najbolji uterivač u laž svih teorija o sukobu civilizacija. Spuštanje zavese diktature na Tursku, i njeno potpuno srozavanje na nivo Putinove Rusije predstavlja pobedu loših momaka, kako u Turskoj, tako i na Zapadu, i poraz svake nade za srednjoročno prevazilaženje žalosnog stanja razumevanja i saradnje zapadnog i islamskog sveta. Puč u Turskoj je bio možda poslednja, kako god neizvesna, šansa, poslednje prozorče mogućnosti da se Erdoganov homeinistički cezarizam zaustavi. Sada je gotovo, prozor je zatvoren, zavesa je pala.

20 July 2016

Nezaposlenost u regionu

Kad se pogledaju ekonomski pokazatelji ex-Yu zemalja, visoka stopa nezaposlenosti posebno upada u oči - to su stope u regionu od 20, 30 i više procenata.

Pomislili biste da je nezaposlenost blisko povezana sa životnim standardom, ali to nije slučaj. Tržište rada se može uravnotežiti na bilo kojem nivou, čak i na veoma niskom. Ima siromašnih zemalja sa jako niskom stopom nezaposlenosti. Neka povezanost postoji ali ona je ili obrnutog smera uzročnosti (ako niko ne radi onda je i GDP manji) ili indirektna sa nekim zajedničkim faktorima (ako je politika tržišta rada loša, verovatno ni ostale politike nisu sjajne.)

Državna regulacija koja tržište rada čini nefleksibilnim je jedan uobičajeni uzrok nezaposlenosti. Ako ne možete optustiti radnika nećete ga ni zaposliti; ako plaćate velike poreze i doprinose na rad gledaćete da sa manje ljudi obavite posao. Kruto radno zakonodavstvo je glavni uzrok nezaposlenosti u nekim zapadnoevropskim zemljama, ali u ex-Yu je to malo manje slučaj -- jer ne samo da je zvanična zaposlenost niska nego je niska i zaposlenost u sivoj zoni koja zakon zaobilazi.

Moja teorija je da je nezaposlenost u regionu, imajući u vidu cenu rada, najvećim delom dobrovoljna. Prosečna plata i naročito plata za poslove nižih nivoa kvalifikacija je niska i veliki broj ljudi koji jeste nezaposlen nije preterano zainteresovan za rad za tako nisku platu. Drugim rečima, prosečna "rezervaciona plata", plata po kojoj bi mnogi bili zainteresovani za zaposlenje viša je od plate koja se na tržištu može dobiti. Ovako bi izgledao grafikon tržišta rada u Srbiji, Makedoniji, BiH, Kosovu, itd:


Uzmimo da ovo predstavlja ponudu i tražnju za nisko-kvalifikovanim radom. Ravnotežna plata -- 100-200 evra, kako gde, je ona koja bi u normalnoj situaciji očistila tržište i stvorila punu zaposlenost. Ponekad visoka državno određena minimalna plata stvara nezaposlenost jer podiže obaveznu platu iznad tržišne koju poslodavci mogu da plate. U našem slučaju, međutim, nezaposlenost velikim delom stvara visoka rezervaciona plata, iznos ispod kojeg veliki broj ljudi neće da radi (crvena linija na grafikonu je broj tako nezaposlenih).

To što mnogi neće da rade po nižoj plati je normalno i racionalno ako ne moraju da rade. Svima u regionu poznat je fenomen naizgled relativno visokog životnog standarda -- često se čuje da su kafići po gradskim trgovima puni i izgleda kao da nekakvih para tu ima iako "niko ništa ne radi" i to u ovom kontekstu ima smisla. Ali odakle onda taj relativno visoki standard dolazi?
Ima mnogo faktora ali jedan od važnijih (i lakše obuhvatnijih) su doznake iz inostranstva. Zbog toga sam uzeo 28 zemalja iz regiona i okoline, posebno istočnih tranzicionih zemalja i uporedio neke moguće faktore: doznake (neto po stanovniku), radno zakonodavstvo, GDP po stanovniku i trgovinski bilans (da bi se pokrila teorija da uvoz guši proizvodnju i radna mesta). Za meru radnog zakonodavstva uzeo sam indekse koje su napravili Svetski ekonomski forum (SEF) i Heritage fondacija. To su različiti indeksi koji nisu baš dobro korelisani pa sam isprobao oba. Indeks SEF ima nekog uticaja na stope nezaposlenosti, indeks Heritage fondacije uglavnom nema. GDP i trgovinski bilans nemaju nikakvog značaja. Ali ubedljivo najvažniji činilac su doznake (tabela regresije i neki grafici su dole). Doznake po glavi stanovnika su statistički i ekonomski značajne u svakoj varijanti i imaju najvećeg uticaja na nezaposlenost. Isto se dobija i kad se umesto nezaposlenosti uzme stopa zaposlenosti (koja nije sasvim komplementarna stopi nezaposlenosti, zato nije baš nužno da se dobije isti rezultat, ali ovde se dobija; tu tabelu nisam uključio).

Ovaj rezultat uklapa se i u teoriju visoke rezervacione plate i u ono što mislim da je opšta percepcija. Koliko sam pretraživanjem uspeo da vidim, postojii dosta policy papira i druge literature o uzrocima nezaposlenosti na Balkanu ali ova stvar se vrlo retko pominje ili je nema uopšte. Siguran sam da ima i drugih faktora, neki su kulturološki (svi imaju krov nad glavom, prihvatljivo je da odrasli ljudi žive sa roditeljima), neki politički (bolje čekati na posao u JP nego raditi u kiosku ako ne morate), radno zakonodavstvo takođe igra ulogu, ali ovoliku nezaposlenost nemoguće je objasniti bez novčanog priliva naročito po osnovu doznaka. Takođe, moguće je tvrditi da su doznake ustvari posledica nezaposlenosti ali ja mislim da je primarna uzročnost obrnuta.

Ovo ne znači da doznake kao izvor visoke rezervacione plate treba smanjiti; tako nešto ne bi bilo ni poželjno ni uopšte moguće. U mnogo slučajeva one uključuju protivusluge i više su vid dvosmerne transakcije nego jednostrane pomoći. Ali one menjaju racionalni račun i čine nezaposlenost prihvatljivom opcijom.

Dok god je račun takav, nezaposlenost neće pasti na japanski nivo. Ali ona se može ublažiti promenom relevantnih veličina. Na primer, reforma tržišta rada ka većoj fleksibilnosti bi nezaposlenost donekle ublažila. Povećanje ravnotežne plate tako da se više isplati raditi bi smanjivalo gep između ravnotežne tržišne plate i rezervacione plate. A ravnotežna tržišna plata se povećava samo i jedino povećanjem produktivnosti, koju opet donose ulaganja, konkurencija i preduzetništvo.

I konačno, kriva tražnje za radnom snage može se podići (tako da se crvena linija na gornjem grafikonu skrati tj. nezaposlenost padne) ako se direktni porezi na rad zamene indirektnim na potrošnju. Smanjenje poreza i doprinosa za zaposlene, ako mora i uz veći PDV tako da ukupni budžetski prihod bude nepromenjen, povećava ravnotežnu platu dok u isto vreme veći PDV smanjuje kupovnu moć doznaka.

Koliko ja mogu da vidim, to su uzroci i rešenja problema nezaposlenosti u regionu.



(1)
(2)
(3)
(4)
VARIABLES
Nezaposlenost
Nezaposlenost
Nezaposlenost
Nezaposlenost





Doznake_neto
12.37**
17.16**
12.33**
20.16***

(5.747)
(6.953)
(4.953)
(5.887)
Radno_zakon
-6.227*

-6.495**


(3.150)

(2.933)

Trg_bilans
0.0350
-0.0149



(0.0889)
(0.108)


GDP_percapita
-0.000113
-0.000170



(0.000175)
(0.000213)


Heritage_radno_zak

0.0756

0.0924


(0.121)

(0.117)
Constant
36.71**
5.707
35.43**
0.746

(13.54)
(10.12)
(12.71)
(7.946)





Observations
26
28
26
28
R-squared
0.390
0.352
0.378
0.319
Standard errors in parentheses

*** p<0 .01="" font="" p="">


13 July 2016

Stvaraju li privatne banke novac?

Tri autora iz Banke Engleske su pre dve godine objavili papir, koji je onda otkrio antropolog David Graeber poznat kao aktivist pokreta Occupy Wall Street (a ekonomistima poznatiji po tome kako ga je levičarski ekonomista, kejnzijanac i socijaldemokrata Brad DeLong nedeljama rastavljao na sitne komade), a zatim, ovih dana, i "londonski konsultant" Nebojša Katić. Geneksovac Katić, izdanak kontić-božovićevske makroekonomske škole, ne tako davno zalagao se za razvojno finansiranje iz primarne emisije ali se sada, čitajuću Graebera u Guardianu, uznemirio oktrivši da privatne banke učestvuju u kreiranju novčane mase u ekonomiji.

Radi se, naravno, o frakcionom bankarstvu -- jedinoj vrsti bankarstva koje je ikada postojalo. Od srednjovekovnih italijanskih banaka (kad smo već kod njih najstarija, pet i po vekova stara Monte dei Paschi iz Sijene je sada pred bankrotom), do današnjih dana, banke odobravanjem kredita učestvuju u stvaranju ukupne novčane mase u ekonomiji -- može se reći, privatne banke štampaju novac. 

Ali šta to tačno znači i kako je moguće da privatne banke stvaraju državni novac? To je moguće samo zbog moderne definicije novca koja je nastala tek u toku 20. veka. U novčanu masu ubrajaju se svi depoziti koji u bankama postoje. Kada se svi depoziti (pojedinaca, firmi, fondova, države itd.) na svim bankarskim računima saberu, dobija se iznos novčane mase. U zavisnosti od toga koji tačno depoziti ulaze u račun, imamo različite definicije novčane mase, M1, M2 i druge. 

Kada vam Erste banka odobri kredit, vi taj kredit podignete u kešu, nešto kupite u Maxiju i onda Maxi svoj pazar deponuje kod Intese, time je novčana masa - zbir depozita u privredi - povećana. Taj konkretni novac nije stvorila centralna banka (NBS). NBS je svoj novac stvorio prethodno u tranakcijama sa bankama (recimo, dao kredit Erste banci ili kupio devize od nje plativiši joj svežim dinarima). Ali ovaj konkretni novac, novi depozit koji je nastao kod Intese, stvorio je Erste odobrivši vam kredit. Zbog toga se kaže da privatne banke stvaraju novac. Tome se često dodaje da privatne banke stvaraju novac "ni iz čega", jer sada odjednom ima više novca u ekonomiji a da ga NBS nije odštampao. 

Fraza da "privatne banke kreiraju novac" je veoma varljiva. Erste taj novac nije stvorio za sebe. Ustvari, ako pitate Erste, oni i ne misle da su stvorili bilo kakav novac nego su jednostavno odobrili kredit. Bankari se obično začude kada im kažete da privatne banke "kreiraju novac". Sa njihove tačke gledišta oni su odobrili kredit, a samo je sa tačke gledišta čitave ekonomije, u makro smislu, ukupna novčana masa porasla. Erste od svega toga ima kamatu i provizije; ona nije mogla jednostavno stvoriti novac za sebe. Stvorila je kredit za korisnika -- ali kad se taj kredit pretvori u depozit (a svaki kredit se nekim delom, pre ili kasnije, pretvori u nečiji depozit), onda je novčana masa veća. 

Šta su onda autori iz papira Banke Engleske hteli da kažu? Pre svega da objasne da je bankarska praksa malo drugačija od udžbeničke teorije o ovoj temi. U udžbenicima obično bude prikazan proces po kojem Pera stavi depozit u Erste; Erste novac iz tog depozita odobri Miki; Mika ga stavi u Intesu, čime se kreira dodatni depozit, čiji jedan deo Intesa onda dodeli Lazi, koji ga onda deponuje u Sberbanku, itd. Tako se depoziti u različitim bankama "multiplikuju" i novčana masa, zbir svih depozita, raste. 

Papir Banke Engleske nema problem sa time ali kaže da se to obično obavlja u sklopu iste banke. Naime, u praksi Erste ne čeka bukvalno da neko prvo dođe i preda im svoj depozit. Erste vama može jednostavno dodeliti kredit -- i ako ste vi istovremeno njen korisnik i deponent, što je vrlo često slučaj, onda taj kredit istovremeno postaje vaš depozit u samom Ersteu (umesto da, kao u prethodnom primeru, završi u Intesi). Erste piše u aktivi da joj dugujete 100 dinara, a u pasivi piše da je vaš depozit porastao za 100 dinara. Suštinski, proces je isti, samo što se ovaj put to dešava u okviru iste banke. Depoziti ne moraju da putuju, multiplikacija može da postoji i u okviru iste banke. 

Ako gledate sa makro plana, onda kažete da je Erste "ni iz čega" stvorio novac, jer je dodao novac na računima sopstvenih deponenata. Pokretom miša, službenik banke rekao je da sada u bilansu imaju više depozita nego ranije (i više kredita, za isti iznos). Graeber i Katić su izgleda zapanjeni ovim - ali proces je suštinski isti kao i međubankarska kreditna multiplikacija. Da, u udžbenicima se obično prikazuje međubankarska (i već odavno mnogi imaju pribedbi na takav pristup), ali razlike nema i nikada je nije bilo. 

Šta je granica ovome? Može li onda svaka banka kreirati beskonačno mnogo ovakvih kredita? Ne može, jer se one u tome takmiče i na prvom mestu im treba da im kredite neko i traži. Otuda onolike reklame i takmičenje u uslovima kredita. Drugo, to mogu da rade samo srazmerno svojoj veličini jer odnos kredita i depozita ne može da bude 1:1. Za svaki dinar kredita koji odobre, treba im više od jednog dinara depozita (zbog obavezne rezerve, ali i zbog sopstvene likvidnosti jer moraju imati dovoljno novca za svakog deponenta koji hoće da povuče, uklučujući i one deponente kojima je odobrila kredit). Treće, tu je kapitalna adekvatnost. I ima još. To njihovo "štampanje para" nije ni izbliza tako proizvoljno.  

Stvaraju li, onda, privatne banke novac? Da, pod uslovom da razumemo šta to ustvari znači. 

Sa svoje tačke gledišta one samo odobravaju kredite, ali stvaraju novac u makroekonomskom smislu, definisan kao zbir svih depozita. 

Novac koji tako stvaraju ne stvaraju za sebe i ne prisvajaju. Banka odobrava kredite, koji se onda pretvaraju u depozite kod nje same ili kod drugih banaka, bez razlike. Količinu kredita (i depozita) koju mogu stvoriti ograničavaju mnoge stvari. 

Da li je ovaj proces inflatoran? Ne. Inflaciju može stvoriti jedino centralna banka. Inflacija nastaje ne zbog mnogo novca u opticaju nego povećanjem novca u opticaju. Privatne banke odobre koliko god kredita bezbedno mogu i onda to drže na svom mogućem maksimumu - one su svoj kreditni novac u svakom trenutku već kreirale i nemaju prostora za dalja povećanja. Obim kredita mogu povećati jedino ako imaju dodatni sveži priliv novca odnekud. To individualno može biti i priliv/odliv od jednih do drugih, ali jedini mogući izvor neto priliva za sve banke istovremeno je centralna banka (računajući da je spoljni devizni priliv takođe pod kontrolom monetarne politike).

12 July 2016

Nova premijerka stari problemi


Konzervativna partija je dočekala referendum podeljena - tačnije, podeljenost po ovom pitanju unutar partije je i naterala Kamerona da se obaveže na raspisivanje referenduma. Kameron je ovde igrao ulogu pomiritelja između dve frakcije u partiji, i želeo je da pitanje reši po već oprobanoj matrici u škotskom referendumu: zauzeti središnju poziciju i tako smanjiti podršku najradikalnoj opciji - Škotskoj je obećano mnogo više autonomije nego tada, sprovođena je jaka Better Together kampanja, i Škotska je na referendumu odbila nezavisnost. Po istom principu, Kameron je u pregovorima sa evropskim zvaničnicima isposlovao nekakav novi poseban status za Britaniju (verovatno po ugledu svojevremeno na Margaret Tačer) i očekivao je da će to biti dovoljno da jedan deo Leave glasača i aktivista neutrališe ili prevuče u Remain tabor. Gledajući rezultate ispitivanja javnog mnjenja koji su mi bili dostupni pre referenduma kao i kurs funte koja je značajno oslabila nakon referenduma (sa 1,500 prema USD na 1,332 odmah nakon referenduma) izgleda da je malo ko očekivao ovakve rezultate. Da je izlazak bio očekivan, investitori bi to ukalkulisali u budući kurs funte i ona bi verovatno gubila na vrednosti u nekom periodu pre referenduma, a ne dramatično nakon objave zvaničnih rezultata. Stoga je ovakava rezultat referenduma bio verovatno neočekivan i za samog Kamerona i većinu torijevaca. 

Nakon kameronove ostavke, Tereza Maj je izabrana kao neko ko može da ponovo okupi konzervativnu stranku i sačuva njenu ''sabornost'' - ona je  sposobna za ovu ulogu jer ima jaku reputaciju unutar partije. Tokom referenduma se zalagala za Remain opciju, ali ja nisam zapazio njeno značajno učešće u kampanji (svako opažanje je subjektivno). Dakle, ono što je najviše preporučuje za mesto premijera je to što se u nju ulažu nade da će moći da pomiri podeljene frakcije i da je ponovo ujedini.    

Ivan je u nekom od prethodnih postova ukazao na realnu opasnost koju sa sobom vodi izlazak iz EU - da li će Britanija da se vrati tačerističkoj viziji otvaranja prema svetu ili će se okrenuti talasu populizma koji je već vidljiv u Britaniji sa SNP u Škotskoj i naročito sa Korbinom među laburistima koji je zatvorio u odnosu na svet. ProLeave opcija ne mora nužno da odnese pobedu u narednim previranjima, a lično mislim da je verovatnije da neće. I smatram da je izbor Tereze Mej znak koji upućuje na to.

Neke od njenih ideja u javnosti su veoma populističke i Mejova mi liči na predstavnika čvrste etatističke struje. Prema njoj lepo mišljenje ne gaji ni uglavnom libertarijanski (mada malo šizofreni) Spiked, ali što je mnogo upečatljivije ni Telegraph koji je toliko naklonjen konzervativcima da ga ponekada nazivaju i Torygraph. Pored ovih očigledno ne baš sjajnih ideja (članstvo predstavnika radnika u upravnim organima preduzeća, ograničenje naknada menadžerima itd) koje više priliče Korbinu nego nekome od torijevaca, Mejova je tokom svog mandata ministra unutrašnjih poslova imala i mnogo lošije trenutke, kao što je njeno stalno protivljenje Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima zato što nije u skladu sa Terrorism Act 2000 je ne samo loše nego i bestidno (u izjavi novinarima izjavila je da je sud odbacio zahtev za ekstradikcijom jednog stranog državljanina osumnjičenog za veze sa teroristima zato što ima mačku što bi ugrozilo njegova prava prema Evropskoj povelji, iako je stvarni razlog bio postojanje vanbračne zajednice sa britanskom državljankom), slučaj Dejvida Mirande koji je uhapšen na aerodromu i optužen za terorizam jer je za svog partnera, novinara Guardina-a Glena Grinvalda prenosio neka dokumenta koje je na nelegalan način nabavio Snouden - upravo je Evropska povelja omogućila da se optužnica vezana za ''accidental terrorism'' u ovom slučaju odbaci. Ona je čak 2012. i kažnjena zbog nepoštovanje odluke suda o puštanju na slobodu jednog azilanta iz Alžira iz imigracionog pritvora. Reforma policije koja je u toku je kontraverzna, kako zbog promenjene uloge lokalne policije tako i zbog oštrijeg stava prema lakim drogama (Mejova je 2013. na listu nelegalnih supstanci stavila i one koje su nastale od biljke kath uprkos protivljenju ACMD-a (Advosory Council on the Misuse of Drugs) da ne postoje medicinski dokazi da je ova biljka ili nastali proizvodi štetni po zdravlje. Ova politika je dodatno pooštrena sa Psychoactive Substance Bill, koji je ukunio pravilo da je ono što nije zabranjeno dozvoljeno, i uveo suprotno - da bilo koja psihoaktivna supstanca da bi mogla da se koristi mora da se nalazi na zvanično odobrenoj listi. Njena imigraciona politika se uglavnom bavila organičavanjima imigracije - smanjenje neto imigracije bio je jedan od njenih ciljeva nakon stupanja na dužnost ministra, i znatno su pooštreni uslovi za useljavanje članova porodica britanskih državljanja iz inostranstva. 

Ostaje još da vidimo da li je izbor Tereze Mej ono što je Britaniji potrebno, a to pre svega zavisi od konkretnih politika koje će ona i njena vlada sprovoditi među kojima je svakako najvažnije pitanje sporazuma Velike Britanije i Evropske Unije. Međutim, njen dosadašnji track record mi ne uliva poverenje da će  Britanija krenuti ka slobodi i individualnoj odgovornosti, već da će pre to biti ka etatizmu i regulaciji. Naravno, pozicija ministra unutrašnjih poslova i premijera nije ista, i postoji različiti okvir raspodele moći i ograničenja, pa je moguće da nisam upravu. Ostaje nam samo da vidimo. 

    

02 July 2016

Post-Brexit

Suprotno većini očekivanja glasači u Ujedinjenom Kraljevstvu su izglasali izlazak iz EU.

Stvar koja za mene predstavlja svakako "utisak nedelje", možda i meseca, je reakcija britanskih, evropskih i američkih elita i vodećih medija na te rezultate. Ja sam bio kritičan prema mnogim tonovima Leave kampanje (posebno UKIPovom trumpizmu), a isto tako i prema zastrašivanju koje su širili ljudi iz Remain tabora. Ali post'referendumska situacija je nešto potpuno nadrealno. Od trenutka kad su šokirani voditelji CNN, BBCja i kolumnisti Guardiana i NYT shvatili da su Britanci glasali kako ne treba počela je frenetična kampanja čiji su mnogi detalji izgledali skoro montipajtonovski: najpre su glasači masovno "počeli" da izražavaju "žaljenje" što su tako glasali pa to dovodi u putanje legitimnost referenduma (čak su češća pretraživanja "šta je EU" na Googleu tumačena kao znak da idioti koji su glasali za izlazak sada frenetično pretražauju da otkriju protiv čega su glasali!). Pa je onda krenula 24 časovna histerija da će berza propasti i spinovanje privremenog pada funte i berze kao znaka sigurnog Armegedona (koji je već prošao posle dva dana i tržišta se stabilizovala). Pa se onda pojavila famozna peticija za novi referendum koju je navodno za dva dana potpisalo preko tri miliona ljudi. Brzo se ispostavilo da je reč o "fejk" peticiji i da je ogromna većina "potpisa" proizvod hakerskog napada, čak se pojaviala i konkretna hakerska grupa koja je "preuzela odgovornost" za celu prevaru, i objasnila kako ju je izvela. Ali to nije navelo ni jedan mainstream medij da prizna da je reč o "fejku", O ne! Štaviše, londonski Independent je dva dana posle razobličavanja cele prevare preneo "vest" da je Cameron isključio novi referendum "uprkos popularnoj peticiji za njegovo održavanje". Nivo očajanja, iskrenog užasavanja, potpuno blatantnog i otvorenog laganja po medijima, apokaliptičkih predviđanja sigurnog i brzog smaka sveta koja su išla non stop, bili su kombinovani sa besom na britanskog glasača,što je sve delovalo groteskno i preterano. Najbolji primer potpunog prolupavanja medija i elita je ovaj intervju Kristin Amanpour sa viđenim pobornikom Leave opcije Danielom Hannanom.

U međuvremenu su političari, vrlo brzo počeli da tragaju za opcijama kako da subvertiraju rezultate referenduma. Iako je Cameron ponudio ostavku i izjavio da se rezultati moraju poštovati, više članova parlamenta su izjavili da se oni "neće predati" (šta god to značilo): John Kerry je izjavio prvo da su se on i Obama nadali drukčijem rezultatu, a sutradan dodao gas, objasnivši da se nada da postoji način da ipak ne dođe do izlaska UK iz EU. Takav stepen drskosti i bezobrazluka ne bi bio adekvatan (niti racionalan!) da je referendum održan u Slovačkoj ili Srbiji, a nekmoli u kolevci demokratije, najpouzdanijem američkom savezniku, zemlji sa četvrtim vojnim bužetom i petim GDPjem na svetu. Toni Bler je velikodušno primetio da mu se čini da "u ovom trenutku" nema načina da se referendum poništi. Za kasnije ćemo da vidimo.

Ja pratim evropsku i američku politiku dosta dugo ali ovakvu histeriju i paniku među levičarima još nisam video. Takvo skoro fizički opipljivo osećanje poraza i tragedije, kombinovano sa nevericom i pokušajima negiranja i traženja očajničkih izlaza je stvarno nova pojava. Pri svemu tome disproporcionalnost reakcije je najzanimljivija. Ponekad je toliko intenzivna da pomislite da je izbio nuklearni rat ili da su ljudi upravo saznali da će asteroid da udari u Zemlju za pet dana, a ne da je kolevka demokratije na slobodnom referendumu odlučila da istupi iz jednog konkretnog političkog aranžmana sa drugim evropskim zemljama ali da ostane u dobrim, prijateljskim odnosima sa svima njima, uključujući i slobodnu trgovinu. Ništa više.

Ako gledate stvar ovako, zdravorazumski i interesno, cela drama nema mnogo smisla: ali, ima smisla itekako ako shvatite da je ovaj događaj vrlo težak udarac za jednu izezetno snažnu političko-ideološku dispoziciju, za jednu političku strast koju levičari gaje, nemam bolji izraz od toga. Samo strasti i ideološka razočarenja mogu da proizvedu ovakve reakcije.

Razmišljajući o ovome pala mi je na pamet zgodna i bojim se dosta precizna analogija. Analogija sa jednim drugim događajem od pre skoro 25 godina. Dana 25 oktobra 1983 američka vojska je izvršila invaziju male karipske država Grenade, zauzevši ostrvo i porazivši lokalnu komunističku vlast, kontrolisanu od strane kubanskog i istočnonemačkog režima. To je bilo prvo obaranje jednog komunističkog režima američkom vojnom akcijom ikada!  Herbert Meyer, pomoćnik direktora CIAe u to vreme, objašnjava ovde da su podaci koje su oni dobijali iz SSSRa pokazivali da je vrhuška u Kremlju bila u totaljnoj panici posle Grenade. Razlog za to je delimično bio strah šta će Regan sledeće uraditi, ali više od toga: po njihovom shvatanju istorije takvo šta se nije moglo ni smelo dogoditi. Brežnjevljevsko shvatanje istorije je bilo da kad jednom zemlja postane "socijalistička" tj, u orbiti SSSR, ona tu ostaje zauvek. Kako je Meyer slikovito sumirao tu filozofiju "What is ours is ours, what is yours is up for grabs". I iskustvo perioda 1945 do 1983 je to potvrđivalo - bila je to istorija poraza i postepenog povlačenja Zapada pred komunizmom. Postojale su komunističke gerile, ali ne i antikomunističke gerile. Istorija je, u starom dobrom marksističkom maniru, tumačena kao istorija napretka i širenja socijalizma i postepene ali neumitne propasti kapitalizma. Sećam se da smo čak i mi u "operetskoj" komunističkoj Jugoslaviji u suton socijalizma 1988 ili 1989 u udžbenicima istorije još uvek čitali o "socijalizmu kao svetskom procesu", što je bila kodna reč za postepeno ali sigurno osvajanje sveta od strane komunista nasilnim revolucijama. Restlovi ideološkog brežnjevizma su se još vukli dok je Slobodan Milošević već obećavao "nove bitke" za nacionalnu stvar, a Nemci polako počinjali čekićanje Zida.

Invazijom Grenade oktobru 1983e, po prvi put posle 1945 Regan je preko noći poljuljao ovu "filozofiju istorije". Poenta sa paranoidnim filozofijama istorije je u tome što njihovi zagovornici vrlo brzo počnu da veruju u njih. Sovjetska vrhuška nije mislila samo da je njihov stalni geopolitički napredak proizvod kukavičluka i oklevanja zapadnih političkih elita, nego da su to istoremeno i "gvozdeni zakoni istorije". Kada je Regan oborio njihovu marionetsku vladu u Grenadi, cela ta slika sveta je kolabirala. Desila se stvar protivna "zakonima istorije". U sklopu sa njegovom podrškom (pobednosnim) antikomunističkim gerilama (još jedna stvar nemoguća u marksističkoj viziji istorije) u Avganistanu, Angoli, Nikaragvi i El Salvadoru došlo je do izvanredno snažnog gubitka samoupouzdanja sovjetske vrhuške.

Uz sve neminovne razlike (EU nije SSSR), verujem da ono što se desilo britanskim glasanjem za izlazak iz EU analogno rušenju brežnjevljevske slike sveta ranih 1980ih. Slika koja se ovde ruši je u jednom ideološki slična: to je slika istorije kao neprestanog "napretka", od nacionalizma i provincijalizma ka kosmopolitizmu i nadnacionalnoj vladavini: Evropska Unija je dragulj u kruni te, u osnovi etatističke i eshatološke vizije sveta. Kao i brežnjevlejvska doktrina tako i evropski "socijalizam kao svetski proces" podrazumeva da je kretanje samo u jednom smeru (iako ono nije nasilno-revolucionarno): kad zemlja postane deo EU to je zauvek. Nema izlaska, nema vraćanja natrag. S druge strane, ovo ireverzibilno uključivanje novih članica je praćemo ireverzibilnim jačanjem političkih ingerencija unije, političkom centralizacijom. Fraza "sve tešnja unija" koja je usvojena još 1957 godina na osnivanju Unije je najbolja ilustracija toga. Šef Evropske komisije ne pre nekoliko meseci izjavio da ne postoji demokratski lek protiv evropskih odluka. Nekoliko puta su šeme evro-birokrata za dalju centralizaciju vlasti bile dovedene u pitanje referendumima u zemljama članicama, ali su oni to sve ignorisali, naterali ih da glasaju ponovo dok ne glasaju kako treba i nikom ništa. Preko 60 godina istorije EU predstavlja istoriju pobedonosne i naovko nezaustavljive puzajuće federalizacije, Međutim, ne i ovaj put, Ujedinjeno Kraljevstvo je nešto drugo. Druga po veličini ekonomija u Evropi, i zemlja sa najstarijom demokratskom tradicijom prosto ne može da bude disciplinovana od strane bezličnih birokrata iz Brisela. Brexit je stvaran, jer Britanija nije Irska - istorijski, politicki, finansijski ni vojno.

Ova okolnost izaziva osećanje da se desilo nešto što po zakonima istorije nije moglo ni smelo da se desi: "regres" u stalnom maršu civiliacije napred ka novim horizontima "modernosti" i političkog jedinstva. Pokojni Samuel Huntington je vrlo pronicljivo opisao odnos modernih levičarskih "kosmpoolita"  kako prema demokratiji tako i okviru za nju u nacionalnoj državi: "they have little need for national loyalty, view national boundaries as obstacles that thankfully are vanishing, and see national governments as residues from the past whose only useful function is to facilitate the elite's global operations.". Dakle, nacionalne države su ok samo u meri u kojoj se mogu iskoristiti kao instrumenti "izgradnje boljeg sveta", kao što je naprimer korišćenje evropskih nacionalnih država za kreiranje evropske super-države. Isto tako Obama sebe vidi kao "građanina sveta", koji ima mandat da taj svet popravi, a poziciju predsednika Amerike dođivljava samo jedan iznuđeni kompromis, kao prljavu polugu koju treba iskoristiti najbolje što možeš za preokretanje stvari u svetskoj zajednici, ne za unapređenje američkih nacionalnih interesa.

U ovom sklopu, Brexit izgleda našem kosmopolitenu kao neka neverovatna pobuna "pod-istorije", kao povratak u mračno doba predmoderne,ksenofobije i palanačkog partikularizma. Korišćenje okvira nacionalne države ne za njegovo ukidanje, kako Bog i Istorija zapovedaju, nego, obratno, za podrivanje projekata njegovog ukidanja! A to je nedopustivo. Za modernog "građanina sveta" to je  emocionalni analogon restauraciji kapitalizma za ortodoksnog marksistu. Samo to može da objasni svu frenetičnost ove panike i histerije - interesi je ne izazivaju, čak ne ni neka uobičajena ideološka trvenja. To je rušenje jedne filozofske i (kvazi)religijske slike sveta.




21 June 2016

Brexit

Ostalo je još dva dana do referenduma u Velikoj Britaniji o napuštanju EU. Po najnovijim ispitivanjima javnog mnenja podrška izlasku je praktično izjednačena sa podrškom ostanku. Na prvi pogled, za bilo koga ko podržava klasično-liberalne ili libertariajnske pozicije u politici ne bi trebalo da bude velike dileme: izvlačenje Britanije iz evro-birokratskog režima i njen povratak tačerističkim temeljima nacionalne nezavisnosti i slobodnog tržišta mora da bude i jeste dobra stvar.

Problem je što u ovom trenutku nije sasvim jasno čemu se to tačno Velika Britanija vraća, posle evenetualnog izlaska iz EU. Vođstvo vladajuće Konzervatine stranke je za ostanak u Uniji, a glasači su otprilike u odnosu 60%: 40% za izlazak. dok je kripto-komunistički lider laburista za ostanak, ali ga glasačko telo laburista u tome prati samo u odnosu 60%: 40%.

S druge strane opozicija EU je prognana iz konzervativne stranke u think tankove, novine i ne-političke grupe i u stranku Nigela Faragea UKIP. Farage se jasno iskristalisao kao neka vrsta "Lepena u fraku", ili Trumpa u fraku: on je lično pristojniji od većine svoje braće po oružju - patrijota i nacijonalista po kontinentalnoj Evropi, ali je poruka svejedno vrlo slična: "ekonomski populizam" ("stranci otimaju naša radna mesta"), kombinovan sa anti-imigrantskim šovinističkim sentimentom. I to je sve. Ako i ima bilo kakve generalne političke filozofije u osnovi svega toga, to bi bio pre trumpizam, nego tačerizam. Kvazi-fašizam, a ne kvazi-libertarijanizam, ako hoćete.

Velika Britanija je svetski značajna zemlja, kolevka parlamentarizma, liberalne ekonomije i anglosaksonske civilizacije. Ima itekeko uticaja na istoriju šta se tamo desi i kakve odluke oni donesu i u ime kakvih principa. Baš zato je važno da odluka o izlasku iz EU bude donesena u ime principa slobodnog tržišta, slobode pojedinca kao i anglosaksonske superiorne ustavne tradicije koju briselski birokrati poništavaju, a ne u ime makar i razvodnjene verzije evropskog etatizma i ksenofobičarskog protekcionizma. I baš zato je zabrinjavajuće da se ta ispravna odluka o izlasku donosi upravo u ime ovog poslednjeg Ne kažem da je to jedini ton u celoj kampanji, ali se bojim da je dominantan. Argumenti poput onih Daniela Hannana, koji se nadovezuju na motive tačeristike revolucije i slobodne trgovine su, bojim se manjinski. Dominiraju ili Farage-stil "desničarski" populizam koji u EU vidi instrument strane invazije na britanski nacionalni prostor i na nadnice domaćih radnika, ili pak levičarski sindikalistički populizam koji se ograničava na "atak na nadnice" i za koji je EU liberalna i tržišna ujdurma krupnog biznisa i bankara.

Naravno, kao što znamo, istorija nije gadljiva, ponekad ona ide u pravom smeru koristeći nesavršene instrumente. Ali,čini se  da ovde to neće funkcionisati. Slika i utisak koji ja imam kad gledam ne samo Evropu nego i Ameriku danas, nije 1989, iliti pak u britanskom slučaju 1776, kako ju je Hannan duhovito ali pogrešno opisao, nego 1933. Po prvi put posle FDR imamo u Americi predsedničkog kandidata vodeće stranke koji ne krije svoj prezir prema američkom konstitucionalnom sistemu i obećava neku vrstu američkog "čavizma". U Evropi, taj proces fašizacije je mnogo dalje odmakao i mnogo duže traje. Najbolji signal dramatičnosti tog procesa je uspon"druge" AfD u Nemačkoj, stranke koja je počela kao libertarijanski izazov EU u ime dojč marke, nemačkih solidnih finansija i odbijanja grčkih bailouta a izrodila se u međuvremenu u kvazi-fašistički i šovinistički pokret protiv imigranata, povećavši broj glasova u međuvremenu, Ako je moguće da ksenofobni šovinizam u Nemačkoj 2016 dobije 10% računajte da drugde može mnogo više. Fakat da u nizu evropskih zemalja takve stranke ili vladaju ili su vlo uticajne je vrlo jasna potvrda. Scene sa demonstracija AfDa podsećaju na scene iz poznog vajmarskog perioda - grupe nacista se tuku sa grupama komunista, scene koje podsećaju i na sukobe Trumpovih i Bernijevih pristalica u Americi.

To je ozračje u kome britanski referendum, bojim se, treba gledati.  Hajek je u "Putu u ropstvo" pre više od 70 godina napisao da bi on pre živeo pod britanskim fašizmom nego bilo kojim drugim u svetu, ali da je to slab argument za uvođenje fašizma u Britaniji. Slično tome, jasno je da su Farage i drugi britanski "patrioti" mnogo bolji i pristojniji od svojih kontinentalno evropskih kompanjona (Farage je čak direktno odbio bilo kakvu saradnju sa lepenistima) ali je to slab argument za prihvatanje razvodnjene i manje maligne forme lepenizma u Britaniji. A upravo to je ono što se tiho i postepeno dešava u Ujedinjenom kraljevstvu. Kao jedina alternativa Kameronu koji je samo porparol svojih briselskih saveznika, britanski patriotizam se artikuliše primitivnim jezikom evropskog kontinentalnog šovinizma i ekonomskog protekcionizma. I to je razlog zašto mislim da mi klasični liberali treba da, i pored logičnog navijanja za britansko oslobađanje od EU u načelu, budemo zabrinuti zbog načina i načela u ime kojih se to dešava.

19 June 2016

Izbori 2017

Prognoza za izbore 2017:

1. Biće održani predsednički, parlamentarni i za Grad Beograd.
2. Na predsedničkim će u drugi krug ući Vučić i kandidat oko koga se dogovori opozicija. Pored njih u trci u prvom krugu će biti kandidati SPS i SRS od ozbiljnih opcija. U drugom krugu se lomi politička budućnost Srbije.
3. Na parlamentarnim izborima najviše glasova će osvojiti koalicija oko SNS i to oko 40%. Drugo mesto Dosta je bilo sa preko 20%. Treći SPS sa 7-8%. DS će opet proći cenzus, ali tako što će usisati delove ili ceo SDS, LDP i biti u koaliciji sa Ligom. Radikali i DSS-Dveri iznad cenzusa, ali će ovi drugi sada biti jači. Recimo 6% i 7%. Manjine uzimaju 5%. Vrlo verovatno nova politička opcija na temeljima Ne davimo Beograd, Lokalnog fronta i drugih sličnih inicijativa na granici cenzusa. Od rezultata predsedničkih izbora zavisiće većina, ako Vučić izgubi SNS neće sastaviti vladu, ako pobedi imaće veće šanse da to uradi.
4. SNS suštinski gubi ubedljivo na beogradskim izborima i dobija nešto iznad 30%. Drugo mesto DJB sa par procentnih poena zaostatka, svi ostali oko cenzusa, osim novog/najstarijeg objedinjenog DS koji će biti na 7-8%. I ovde moguća građanska lista na temeljima Ne davimo Beograd. Ni u jednoj varijanti SNS ne zadržava Beograd.

Moguća odstupanja kod opozicije su ako DS ne izabere kandidata koji može da objedini staru opoziciju, ako DSS-Dveri ne budu imale odgovor na za sada vrlo pametnu retoriku SRS i ako DJB ne uspe da izgradi u potpunosti infrastrukturu.

Kod vlasti, ako SNS ne ostane jedinstven oko predsedničkog kandidata ili ako se kandiduje sadašnji predsednik.


31 May 2016

O knjizi Mašina za rasipanje para Dušana Pavlovića

Utisak o Raduloviću dok je još bio ministar privrede jeste da bi bolji posao za njega bio u Ministarstvu finansija. Njegova logika tu je jasna: visoki porezi su loši, treba ih smanjiti, kao i druge vidove javne potrošnje (kao što je subvencionisanje). I upravo njegova popularnost kao ministra privrede je došla (bar po mom mišljenju) kao posledica mera koje su više vezane sa javnim finansijama (ideja smanjenja poreza na zarade na primer), nego sa rešavanjem problema državnih preduzeća (što je u domenu Ministarstva privrede). Njegov pristup rešavanju mnogih problema iz tada osnovne nadležnosti je po meni bio nekonzistentan i nedovoljno dobar, o čemu je bilo tekstova i ranije (o predlogu Zakona o privatizaciji, o tzv. ličnim kartama). Takav utisak ostaje čitanjem i ove knjige, a u nastavku je par komentara na neke interesantne detalje:

 
Ekstraktivne institucije

Sama postavka knjige je po meni vrlo dobra. Autor polazi od pojma ekstraktivnih institucija koje definiše kao institucije koje od većine građana izvlače (ekstrakuju) bogatstvo i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini, a u njih ubraja Fond za razvoj, Siepu, Ministarstvo privrede, „kvaziprivatne banke“, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Međutim, problemi nastaju kasnije kada je potrebno obrazložiti zašto svaka od tih institucija spada u tu grupu. Iako nije sporno uvrstiti npr. Fond za razvoj i Siepu, čini se da posmatranje nekih drugih (npr. Agencije za privatizaciju) ne može biti toliko jednoznačno. Autor se opredelio za pristup koji će u potpunosti biti u skladu sa politikom Ministarstva privrede u mandatu od pet meseci u kome je bio angažovan, pre nego za razmatranje rada tih institucija u godinama pre toga. Proces privatizacije koji je sprovodila Agencija za privatizaciju od njenog osnivanja je promenio ekonomiju Srbije i učinio proces tranzicije nepovratnim. Jedna od glavnih primedbi koja se provlači kroz knjigu jeste „prodaja ispod cene“ zbog nerešenog statusa zemljišta na kome se nalaze fabrike, pa se stekao utisak da su novi vlasnici kupili firme „bez zemljišta“, koje su kasnije povoljno stekli.
Međutim, to bi bilo moguće da se radilo o prodaji imovine, gde su investitori ponudili cenu za imovine fabrika bez zemljišta. Sve uspešne privatizacije su podrazumevale prodaju kapitala, što znači da je njihova vrednost određena profitom koji se u budućnosti može ostvariti korišćenjem ukupne imovine kojom raspolažu (gde spada zemljište). Kad bi se firma prodavala deo po deo (npr neko kupi samo zgradu, a drugi mašine i odnese ih na drugo mesto), moglo bi se razmatrati šta se desilo sa vrednošću zemljišta i da li je ono stečeno besplatno, ali to nije bio slučaj u najvećem broju postupaka privatizacije. Takve situacije više odgovaraju stečajnim postupcima, koji nisu baš uporedivi sa onima u privatizaciji.
Ipak, iako je postavka dobra, jer se iz načina tretiranja institucija koje se ubrajaju u ekstraktivne stiče zaključak da je jedino rešenje njihovo ukidanje (jer su većina njih osnovane sa idejom podsticanja privrede koja je pogrešna kao takva), kasnije ipak saznajemo da se taj tvrdi stav može i relativizovati, jer je „moguće podsticati privredu, ali to institucionalno uobličiti na drugačiji način“. Dakle, podsticanje privrede nije toliko loša stvar, samo je problem oko toga šta treba podsticati i/ili kroz koju instituciju. Kao novo rešenje se nudi podsticanje rizičnog kapitala – tj. osnivanje Venture capital fonda, kao nove ekstraktivne insitucije koja će da ekstrakuje bogatstvo građana i redistribuira ga privilegovanoj manjini. Ako vidimo šta je na pitanje u jednoj emisiji o potrebi da mu bude stavljen na raspolaganje deo bogatstva građana odgovorio jedan od uspešnijih predstavnika tako definisane privilegovane manjine u regionu, saznaćemo sledeće:
Je li Bellabeat ikad dobio poticaje od Vlade?
Ne, ja mislim da je uzimanje novca od države loše, jer je ona siromašna, glupa i ne zna što radi. Na Wall Streetu ima toliko novca, zašto bi netko od poreznih obveznika i od države uzimao novac za svoj rizični projekt? Mi ne želimo uzimati poticaje, nikad nismo i nikad nećemo.
Međutim, argument u svrhu ovakve ideje ima i svoju filozofsku dimenziju, koja kaže da umesto da birokrate donose odluku o tome gde ulagati novac (kao što je radio Fond za razvoj), Venture capital fond bi funkcionisao tako što bi novac građana ustupio privatnim firmama (bankama i fondovima) koje su, poznato je, daleko racionalnije u poslovnim odlukama. Dakle u zemlji sa prosečnom platom od 400 evra jako je bitno da se građani nateraju da budu investitori u rizični kapital mimo sopstvene volje, a upotreba tako oduzetog novca ne treba da ih brine, jer će za to biti zaduženi „stručnjaci“.
 
Stečaj kao najbolji model privatizacije

Da bivši posao tadašnjeg ministra privrede postepeno postaje jedna od glavnih niti ove knjige, saznajemo već kada se govori o novom modelu privatizacije, uz ocenu da je „jedan od najefikasnijih, a najpotcenjenijih modela privatizacije u Istočnoj Evropi“ zapravo – stečaj. Iako je privatizacija u Istočnoj Evropi počela pre više od 25 godina, glavne rasprave koje su vođene su se odnosile na prednosti i nedostatke vaučerske privatizacije naspram direktne prodaje većinskom vlasniku (na ovom blogu je bilo mišljenja da je vaučerska privatizacija bolja, što je i moj stav, jer smanjuje posredničku ulogu političara – državna preduzeća na kraju pripadaju građanima, pa nek oni raspolažu slobodno svojom imovinom tako što će svako dobiti određen broj akcija). To da je stečaj „najpotcenjeniji model privatizacije“ sigurno nije bez razloga. Nikada se nije govorilo o stečaju kao o (osnovnom) modelu privatizacije iz jednostavnog razloga što stečaj podrazumeva diskontinuitet poslovanja, što bitno umanjuje vrednost firme i svodi je na vrednost imovine kojom raspolaže (koja je uvek manja od vrednosti firme koja ima redovno poslovanje i cash flow). Ipak, očito da ima i drugačijih ideja i ostaje da se zapitamo koliko smo veće prihode od privatizacije ispustili da smo u svim uspešno privatizovanim preduzećima prvo proglasili stečaj, pa ih tek onda prodali? Dodatno, da li to znači da bi time bilo i dosta više posla za stečajne upravnike?
 
Kritika libertarijanizma

Stečaj kasnije pokušava da bude iskorišćen i kao dobar argument za kritiku libertarijanizma, na jedan vrlo čudan način. Naime, govoreći o privatizaciji Avala filma, autor se (opravdano) bavi time kako je trebalo poboljšati zakonski okvir da bi se u prodaji državnih firmi postigla što bolja cena. Međutim, onda dolazi do neočekivanog obrta, gde se donosilac odluke o takvoj privatizaciji (svakako državni službenik koji se ne može poistovetiti sa vlasnikom privatne firme), iznenada poistovećuje sa bilo kojim drugim biznismenom u privatnoj firmi putem sledećeg primera:
„Pretpostavite da posedujete 100% nekog uspešnog preduzeća koje bi na Njujorškoj berzi moglo da se proda za milijardu dolara. Da li kao vlasnik imate pravo da ga prodate nekome po 100 puta manjoj ceni? Tipičan libertarijanski stav bio bi: „Naravno da imate. Vi ste vlasnik. Možete sa preduzećem raditi šta vam je volja“. Ovo nije istina. Upravo to što ste vlasnik pravnog lica obavezuje vas da radite u njegovom najboljem interesu i prodate ga po tržišnoj vrednosti. Razume se, uvek možete da likvidirate preduzeće, ali ne po bilo kojoj ceni. Vaš lični džemper ili automobil možete da prodate budzašto; preduzeće ne možete.“
Čini se da je ambicija autora da nađe valjan razlog za kritiku libertarijanizma bila izuzetno velika, pa je sam primer iskonstruisan malo na brzinu (da ne kažem da je potpuno pogrešan). Zašto akcije u preduzeću ne bi mogle da se prodaju po bilo kojoj ceni? Ono što se nudi kao objašnjenje jeste da bi time bili oštećeni ostali vlasnici te firme ali i poverioci (u knjizi se čak nudi i pro forma bilans stanja gde matematički treba da se vidi kako bi stvari funkcionisale). Manjkavosti ovakvog rezona su brojne. Najpre da pođemo od onih tehničkih, a to je da preduzeće listirano na berzi ne može da se proda po bilo kojoj ceni, jer postoje pravila koliko cena akcija može da oscilira u određenom periodu. Ali mnogo bitnije, autor ovde poistovećuje dve različite stvari: vlasništvo u samom preduzeću (akcije kao imovinu vlasnika), sa preduzećem kao pravnim licem (koje osim kapitala u vidu akcija ima i obaveze i potraživanja). Kada prodaje svoje akcije, njihov vlasnik samo prodaje svoju imovinu, a to je akcija (jedna ili sve) preduzeća, dok preduzeće nastavlja da posluje sa drugim vlasnikom i svim obavezama i potraživanjima koje su postojale ranije, tako da poverioci novom vlasniku mogu da se obrate da naplate svoja potraživanja.
Da li je bilo primera da se poverioci žale da su oštećeni kada se firma koja nema finansijskih problema proda „ispod tržišne vrednosti“? Ne, zato što imovina poverilaca (njihovo potraživanje) nije bila ni predmet prodaje. Kada ne funkcioniše tako i kada su oni oštećeni? Pa samo u stečaju, kada stečajni upravnik prodaje preduzeće i ako ga proda po 100 puta manjoj vrednosti, onda će biti 100 puta manje novca za isplatu poverilaca, jer je došlo do prekida poslovanja i iz prodajne cene se namiruju potraživanja a ne iz kasnijih prihoda jer ih neće biti. Očito da je sklonost autora ovih redova ka posmatranju ekonomske stvarnosti kroz prizmu stečaja bila takva da je pravila stečajnog postupka pokušao da primeni na sve moguće transakcije, uključujući i firme na berzi, koje samim takvim statusom se ne mogu postaviti u taj kontekst. Dakle, iako je razumljiva bojazan stečajnog upravnika da ne ošteti poverioce kad rasprodaje imovinu firme, to nema nikakve veze sa željom bilo kog pojedinca na svetu da dobije najviše novca za svoj džemper, automobil ili akcije na Njujorškoj berzi, a svi mislioci libertarijanizma mirno spavaju.

Sastanak sa poveriocima Galenike

U knjizi je opisano više različitih razgovora sa državnim kompanijama (npr. Simpo) i stranim investitorima (Fiat i drugi) koji se ne mogu svi pojedinačno analizirati ovde, ali meni je interesantan sastanak Radulovića sa poveriocima Galenike. On je sa bankama pokušao da pronađe rešenje, gde su bankari tražili da Galenika uzme novi kredit (iako je prezadužena), dok je on na kraju predložio da oni konvertuju svoje potraživanje u kapital, nakon čega su bankari ustali i napustili salu. Interesantno kako naglašavanje tog detalja u knjizi ima za cilj da ostavi utisak beskompromisne borbe Radulovića za interese državnih firmi pred kojim su pohlepni bankari ostali bez teksta i jednostavno se povukli. U suštini se radi o logičnoj reakciji na jedan prilično neprihvatljiv (pomalo i besmislen) predlog, jer komercijalne banke se ne bave upravljanjem firmama (za to postoje npr. investicioni fondovi), a dodatno niko ne bi pristao na obezvređenje svog potraživanja budući da se vlasnici kapitala naplaćuju tek nakon namirenja svih poverilaca, što svaki stečajni upravnik jako dobro zna (a očekivalo bi se da zna i autor knjige, obzirom na brojne „simplifikovane finansijske izveštaje“ koji su dati kao ilustracije).

 
Rešavanje nenaplativih kredita (NPL) kao jedan od prioriteta Ministarstva privrede

U knjizi je navedeno da je pod brojem 4 glavnih ciljeva Ministarstva bilo „rešavanje problema loših kredita u privatnim bankama“. Iz same formulacije ovog cilja se jasno vidi da je pogrešan, jer je Ministarstvo nameravalo da se meša u odnose između privatnih subjekata. Argumentacija zagovornika mešanja države u rešavanje ovog „problema“ jeste što visok nivo nenaplativih kredita poskupljuje novo kreditiranje od strane banaka (obzirom da ništa ne zarađuju po ranijim ugovorima), što je nepovoljno po privredu i stanovništvo koja će plaćati veće kamate (i sam sam prisustvovao seminarima raznih stranih konsultanata na tu temu koji su se bavili ovim problemom, a svojevremeno je i Radulović rekao da je bio angažovan za slične projekte). Postoje najmanje tri razloga zašto ovaj argument nije dobar:
  • Novo kreditiranje nije skupo, jer kamatna stopa konstantno pada od kako su se nenaplativi krediti pojavili (što se vidi prema podacima NBS na grafiku)

  • I na tržištu kredita treba da postoji konkurencija. Ona i sada postoji, jer preduzeća se mogu zaduživati emisijom hartija od vrednosti, što je u potpunosti omogućeno postojećim zakonskim okvirom.
  • Nenaplativ kredit za banke predstavlja imovinu, koja se kao i svaka druga imovina može prodati na tržištu u slobodnim transakcijama između dva privatna lica, bez uplitanja države koja bi pružila neko „sistemsko rešenje“.