Crk'o lider

U Severnoj Koreji plaču kao da je Tito umro -- evo snimka, ne bih da ga stavljam direktno na blog.

Najčudnija stvar je što su oni Dragog Lidera videli samo na slikama, a čuli nisu nikada. Dok slika ima mnogo, video snimci Kim Džong Ila su veoma retki, a na radiju se njegov glas poslednji put čuo 1992. godine, pre nego što je i postao predsednik.

Među ožalošćenima biće i proizvođač Hennessy konjaka, koji je dve godine tokom 90's objavio da je Dragi Lider njihov najveći pojedinačni kupac na svetu.

Dobrodošli u Kraljevinu Francusku

Retkost je naći odluku koja je toliko idiotska, koliko odluka da se u periodu 1-6h u Parizu i drugde u Francuskoj moraju isključiti svetleće reklame. U pitanju je čist ekološki fanatizam, da ne kažem neku drugu reč na "F", ali što je najgore ta odluka ne vodi ostvarenju ciljeva koje su zelene štetočine proklamovale. Uvedimo mrak u Grad Svetlosti, kako je najbolje nazvati akciju, naime, neće dovesti ni do čega drugog osim malo više lujevskog šmeka. Ako neko misli da će se uštedeti električna energija tako što će se ona štedeti u periodima male potrošnje, kada vam inače svi nude da je pazarite 2-4 puta jaftinije, taj je, ne mogu da kažem išta drugo, jedan običan retard. Takvo razmišljanje može da proistekne samo od onoga ko (a) misli da se struja trpa u magacin kada je proizvedete (b) smatra da se reaktor u nuklearnoj centrali može isključiti na par sati. Dakle, neće oni uštedeti bilo šta, nego će samo da prave probleme svojoj vlastitoj elektroprivredi. Ova odluka će sigurno prijati imidžu turizma u Parizu, proizvođačima svetlećih reklama i ljudima koji su kupili iste da im svetle, valjda danju. Jedina utešna stvar u Francuskoj, koja nije imuna na mnogobrojne budalaštine iz agende "Izgradimo Evropu Trećeg sveta", je da nema hiper-mega štetočina poput nemačkih Zelenih.

Prva velika glupost Rona Paula

Reč je o izjavi na televiziji CNN u inače dobrom intervjuu Jay Lenou da Michelle Bachman "mrzi muslimane" a Rick Santorum "mrzi homoseksualce". Ovo smatram velikim gafom ne zato što je izjava sama po sebi tačna ili nije tačna, nego zato što je Ron Paul kandidat koji treba da pobedi na izborima i kao takav, on treba da odabere prave saveznike i prave protivnike, i da traži podršku saveznika i napada protivnike, a ne obratno.

Ko su saveznici a ko protivnici Ron Paula? Izgleda, na osnovu ove izjave da on misli da su socijalni konzervativci i tradicionalisti neprijatelji, a tinejdžeri, koledž klinci i razočarani Obamisti glavna baza. Ja jako sumnjam u tu kalkulaciju. Ako je bude dosledno sledio, mislim da ga čekaju prilično neprijatna iznenađenja. Pogledajmo jedan zanimljiv podatak: po najnovijoj sondaži javnog mnenja, Ron Paul vodi u Ajovi gde se održavaju prvi preliminearni izbori za republikanskog kandidata 3 januara: on ima 24%, Romney 20%, Gingrich 14%, Bachmann i Santorum po 10% glasova. Dakle, Ron Paul je našao pametnim da napadne direktno dvoje kandidata koji zajedno imaju 20% glasova, koji važe za konzervativce, sa kojima nije imao nikakav spor, koji su vrlo neomiljeni kod establišmenta, i čiju je podršku, bar kad se o Bachmannovoj radi, mogao da dobije. Bachmannova je osoba sa vrlo jakim istorijatom free market borbe, glasala je protiv TARPa i svega ostalog, ranije je bila u dobrim odnosima i sa Paulom i čak sa ljudima sa Mises Instituta! (Woods je pričao kako je držao neko predavanje o Austrijskoj ekonomiji grupi kongresmena koju je okupio Ron Paul, u kojoj je bila i Bachmannova, koja je entuzijastično reagovala na to predavanje. Kasnije je pričala da čita Misesa na plaži). Šta Paul dobija od toga što je sada napada? To je čista ludost.

Ron Paul može da ima ozbiljne šanse samo ako dobije Ajovu (što je dosta izgledno), i ako dobije podršku Tea Party aktivista i uticajnih političara bliskih Tea Party. To u prvom redu važi za Saru Palin i Michelle Bachmann. Palinova je najavila da će podržati nekog od kandidata posle Ajove. Ako odabere Paula (možda i hoće, ako ovaj i nju ne napadne do tada), a ako joj se pridruži Bachmannova u perspektivi, to bi onda lančano povuklo podršku i mnogih drugih ljudi, i diskreditovalo sve tekuće pokušaje establišmenta da ga predstave kao frika, ludaka, antiameričkog levičara i slične gluposti. Zabadanje prsta u oko ljudima od čije podrške ti zavisi svaka ozbiljnija šansa na izborima meni liči na potpunu iracionalnost i nezrelost. Podseća me na fon Paulusa koji je šutnuo nogom hleb i so koje su mu ukrajinski seljaci doneli u leto 1941 u Kijevu, rekavši: "ko je pustio ove slovenske svinje ovamo?"

Mislim da Ron Paul pravi istu fatalnu grešku, odbacujući saveznike koje može da koristi, čak i kad oni nisu na visini zadatka, kao korisne idiote. Ovim napadom na Bachmannovu i Santoruma je pokazao da izjednačava neinteligentnu i besmislenu, samodestruktivnu provokaciju radi provokacije sa hrabrom principijelnošću. Umesto da se potrudi da svoju poruku formuliše tako da bude prihvatljivija "konzervativcima" i regrutuje ih kao laku pešadiju u svom poohodu obnove pravog, paleo-konzervativizma, on se ponaša kao histerični tinejdžer koji hoće po svaku cenu da nervira roditelje nekim uvrnutim stavovima i ponašanjima. To ne znači da treba išta da promeni u svojoj politici, nego da drukčije formuliše iste principe kojih se drži celog života. Recimo, koliko bi napadi Mark Levina i mnogih drugih na Paula kao levičara koji je "levo od Obame" bili uverljivi kada bi on prestao da poput Čomskog neumorno drobi o "američkom imperijalizmu" i o tome kako Al Kaida samo reaguje na američku spoljnu politiku, te podržava javno iranske mule, i ograničio se na parolu "America First"; na koncepciju da para za uzgradnju drugih nacija nema, da baze u Koreji, Japanu, Nemačkoj i Saudijskoj Arabiji ničemu ne služe, osim dranja poreskog obveznika, i da su ratovi u Iraku i Avganistanu propali eksperimenti u levičarskoj koncepciji spoljne politike Vudro Vilsona i FDR? Da je GW zapravo bio levičar!

Umesto toga, on paradira okolo svojim krekpotovskim "anti-imperijalizmom" i pokušajima da nadčomskiše Čomskog. To može lepo da zvuči među naduvanim klincima sa koledža, ali neće doneti nikakav ozbiljniji prodor među glasačima desno od centra, koji su većina i od kojih on zavisi. Dosadašnji rast podrške Paulu dolazi upravo od desničara, od ljudi koji su razočarani odsustvom bilo kakve alternative republikanskom establišmentu, koji se sto posto slažu sa Paulovom domaćom agendom ali ne nužno i sa spoljnom politikom. I da stvar bude tragičnija, razlike u principima spoljne politike između njih i Paula su mnogo manje nego razlike u obrazloženjima. Mnogi ljudi se slažu sa njegovim predlozima, ali ne i sa njegovim ekstravagantnim teorijama o islamizmu kao nevinoj reakciji na američku okupaciju i maltretman Arapa. Paul može da zastupa istu politiku povlačenja iz imperijalne uloge, ne-intervencionizma, odbacivanju UN i sve ostalo, bez insistiranja na krekoptovoskom čomskijanskom anti-imperijlizmu, te direktnog opravdavanja Al Kaide i iranskog režima. Ali, kao za pakost, on 90% vremena kad govori o spoljno politici ne insistira na tome šta bi uradio nego upravo na ovim idiotskim obrazloženjima! I to daje neku plauzibilnost kritikama da je on levičar, što je naravno potpuno netačno.