Princip i Ferdinand

Patriotski komentatori ovih dana slave Principa kao heroja, prozapadno orijentisani analitičari podsećaju da je Austrougarska monarhija bila relativno benigna, da nije bila ekstraktivni kolonizator već je u Bosni i po drugim teritorijama gradila pruge i škole, te da bi nam danas bilo bolje da je tako i ostalo. Naravno da je Princip bio ubica, ubio je trudnu ženu makar to bilo iz nehata. Nije u redu slaviti ga i dizati mu spomenike, ako ništa drugo ono zbog Sofije Hotek. Ali to nije previše bitno; nije bitan ni Gavrilo Princip ni Franc Ferdinand, sarajevski atentat je bio izraz sukoba dve epohe. 

Ja sam veliki obožavalac fin-de-siecle Austro-Ugarske, ali je to carstvo debelo zakasnilo u razumevanju tadašnjih trendova. Celih pola veka pre atentata se u Evropi budio nacionalizam i stvarale nacije po etničkom principu. Nije važno šta mislite o 19-vekovnom nacionalizmu, za realnu politiku i istoriju je bitno da je bilo onih koji su ga razumeli i onih koji koji ga nisu razumeli. Austro-Ugarska je buđenje naroda uporno ignorisala i dok su se carstva poput Osmanlijskog iz istog razloga raspadala, ona je pokušala ne samo da svoje anahrono carstvo održi već i da ga, u slučaju Bosne, proširi. 

Mislim da tako treba posmatrati ceo slučaj, a konkretne ličnosti i postupci su manje bitni. Sa jedne strane imate proces opredeljivanja nacija, širom Evrope imate romantične nacionaliste koji su čvrsto verovali da su u pravu i da rade ispravnu stvar. Sa druge strane imali ste liberalnu anacionalnu monarhiju koja je tu i tamo pravila neke ustupke etničkim grupama ali je daleko potcenila snagu evropskih nacionalizama. To je bio sukob koncepcija. Da Princip nije ubio Ferdinanda, da Apis nikad nije postojao, neko bi negde, možda neki Čeh ili Ukrajinac ili Poljak, ubio nekoga i započeo proces raspada.

Spisak javnih preduzeća

Ovde je spisak svih javnih preduzeća u Srbiji koji se može naći na sajtu NBS (valjda su to sva). Trenutno nešto istražujem pa sam hteo da vam prenesem listu jer tu ima mnogo zanimljivih imena/lokacija/delatnosti. Sve u svemu, hrpa javnih firmi u Srbiji.

Stogodišnjica

Kopiram jedan stari post o uzrocima Prvog svetskog rata:

Pre rata u Iraku nafta je koštala $25, sada košta $100. Ali otkud znamo da je baš rat a ne neke druge stvari doprinele rastu cene nafte? Ne znamo, ali možemo sa velikom sigurnošću tvrditi na osnovu cena naftnih fjučersa pre rata -- a ovaj izvor kaže da su one za celu deceniju bile oko $25. To ne znači samo da se nije očekivao rast cene nafte, nego da se na tržištu nije očekivao ni rat.

Već smo dosta pisali o sposobosti kladionica i berzi da predvide buduća kretanja, ali gledanje u očekivanja tržišta je takođe i sjajan način za razumevanje istorije. Još uvek se nedovoljno koristi, ali jedan dobar primer je ova knjiga Nialla Fergusona. Znate kako smo u školama učili da je Prvi svetski rat nastao zbog interesa velikih sila za novom preraspodelom teritorija, kako se rat dugo zakuvavao i kako je Principov atentat bio samo neposredan povod, dok su politički i istorijski uzroci bili mnogo dublji. Drugim rečima, do opšteg rata je tih godina ionako moralo da dođe. (To nije naš specijalitet nego uobičajeno razumevanje Prvog svetskog rata u svetu.)

Niall Ferguson međutim gleda kretanje berzanskih indeksa iz 1914. i pre toga. Period pre Prvog svetskog rata je ustvari jedan od najmirnijih i najproduktivnijih u istoriji, doba slično današnjoj globalizaciji gde su međunarodna trgovina i strane investicije rasle kao nikad pre. Glavni berzanksi indeksi u Evropi nisu pokazivali nikakvu zabrinutost investitora, naprotiv, rasli su. Da su postojale političke napetosti, budite sigurni da bi berze prve reagovale -- kao što i Beogradska berza reaguje kad Toma Nikolić na dva dana postane predsednik skupštine. Ali niko u Evropi nije dezinvestirao do samog početka rata, pa i posle toga. Indeksi nisu pali ni posle sarajevskog atentata, krenuli su malo nadole tek pošto je Austrija napala Srbiju, a čak se i onda nisu strmoglavili nego padali postepeno sa ulaskom jedne po jedne države u rat. Istoričari su posle rata ispričali priču kako je sve to bilo očigledno, neminovno, kako su znali da se to mora dogoditi. Ali eto, podaci pokazuju da investitori nisu znali. A ako oni koji ulažu svoje pare nisu videli rizik, verovatno nije niko.

Na kraju ispada da je najbolje tumačenje početka Prvog svetskog rata koje ćete naći -- ovo.

Charlie Broker o izveštavanju

Odavno sam hteo ovo da podelim. Tipičan primer inteligentnog, ciničnog britanskog humora. Lepa ilustracija šablona. Kod nas se takav šablon obično svodi na ovaj je izjavio, a ond aje ovaj odgovorio, oni su poručili i najčešće na ruku/stranu/vodenicu intervjuisane osobe. Ili kukanje, stalno neko kukanje. Uživajte!

Predavanje

Kad smo kod anarho-kapitalizma, očigledno Jan Narveson gostuje na Kolarcu. Sutra (petak) u 18:00.

Anarho-kapitalizam

Jadranko Brkić intervjuiše Davida Friedmana:



Ima titlova na srpskom, a drugi deo intervjua je ovde.

David je sin Miltona Friedmana i vodeći anarhista kapitalističke sorte. Razlika između levih anarhista i anarho-kapitalista je što ovi drugi ne pretpostavljaju da se ljudi moraju promeniti da bi sistem funkcionisao. Nema promene svesti, kao kod komunizma i levog anarhizma; umesto toga, sistem bez države mirno i efikasno funkcioniše sa ljudima takvim kakvi jesu samo na osnovu realnih podsticaja.

David Friedman je najpre doktorirao fiziku, da bi zatim postao profesor ekonomije i prava i vodeći anarhokapitalista danas; mada je moj lični favorit u poslednje vreme Michael Huemer, čija je knjiga The Problem of Political Authority po meni do sada najbolji argument za anarhiju.

Državni posao i slippery slope

Državni posao je humoristička serija koja ismeva radne navike službenika u državnim preduzećima i uopšte parazitski sistem. Pomalo je neočekivano onda da se autori emisije zalažu za veću ulogu države u privredi, ali upravo je to slučaj. Jedan od autora u Blicu kaže: Mislim da je u ovim danima postojanje Javnog servisa sve neophodnije jer ćemo se lako pretvoriti u jedan veliki Grand i velike Pinkove i Grandove zvezde. Drugim rečima možemo da se šalimo i šegačimo u seriji kako su državne firme neefikasne i štetne ali kada je televizijski program u pitanju potreba za državnom intervencijom je očigledna. Znate onu staru mantru, da nema državnih televizija ne bi bilo kulturnog i obrazovnog programa.

Sa druge strane, momci su počeli karijeru na državnoj televiziji pa nije ni čudno da je brane. Ono što me je najviše iznenadilo je logika kojom opravdavaju intervenciju: Ljudi gledaju šta im se ponudi i priča “mi puštamo što narod želi i dajemo narodu ono što želi” nije tačna. Po tom principu ne treba hapsiti ni narko-dilere, pošto i narko-dileri daju narodu što želi. Ne teraju nikoga da se drogira, nego ti sam dođeš kod njega pa kupiš drogu. Umesto da zaključi da možda treba legalizovati drogu jer se radi o dobrovoljnoj razmeni između zainteresovanih pojedinaca kao što je slučaj i sa odnosom među prozivođačima i korisnicima TV programa, on proglasi da je neophodno regulisati televiziju da bi se ne bi puštalo previše programa koji ljudi žele da gledaju. Bar je konzistentan, smatra da su ograničenja slobodne razmene prihvatljiva.

Vidite gde vodi ta logika, taj slippery slope? Možda treba zabraniti i da se prodaje pivo za vreme svetskog prvenstva jer narod to želi ili, još bolje, subvencionisati državnu pivaru da proizvodi pivo sa manje alkohola i kalorija jer je zdravije? Ili zabraniti prodaju sladoleda na Adi? Filmove koje državna komisija ne proglasi kvalitetnim? Možda je bolje zabraniti Grand Produkciju umesto što se finansiraju alternative? I dok zalaganje za ograničavanje slobodne razmene može biti konzistentno to obavezno vodi ograničavanju prava na raspolaganje privatnom imovinom što bi u suštini trebalo da se smatra i kršenjem osnovnih ljudskih prava. 

Uspešne državne investicije

Još jedna uspešna i strateška investicija države, koja se može staviti u rubriku ''Verovali ili ne'' - Srbijagas gasifikuje sela po opštini Rekovac gde niko ne želi da uvede gas. Cela opština inače ima ispod 11 000 stanovnika, a Rekovac ispod 1700. Šlag na torti je to što niko od meštana ne želi da se priključi na gas, ali se mreža uredno gradi. Ako se podsetimo insistiranja Pavla Petrovića iz Fiskalnog saveta da nema nikakve fiskalne konsolidacije (a ionako je odložena za jesen, prema rečima premijera, ukoliko je uopšte bude, u šta sve više sumnjam) ukoliko se u red ne dovedu javna preduzeća, među kojima je najveći problem upravo Srbijagas, ovo postaje groteskno. U međuvremenu, gasifikacija se nastavlja i punom parom idemo u svetlu budućnost.   

Telekom Srbija

Pošto je ponovo aktuelna mogućnost privatizacije Telekom Srbija, ovde se bavimo time koliko bi ta firma danas mogla da vredi. Prethodna Vlada je pokušala da proda 51% akcija za 1,4 mlrd evra, ali je dobila jednu ponudu od 950 miliona evra (kasnije navodno poboljšana na 1,1 milijardu). Ako pretpostavimo da je premija za sticanje kontrolnog paketa od 51% (zbog koje preostalih 49% vredi manje) iznosila oko 20%, možemo pretpostaviti da je Vlada Srbije (verovatno potpuno nesvesno) procenila 100% firme na 2,3 milijarde evra, a Telekom Austrija u poboljšanoj verziji na 1,8 milijardi evra, zbog čega su se pregovarači razišli.

Postavlja se pitanje da li je bilo realno zastupati tezu da Telekom vredi više od 2 mlrd evra pre 3 godine i da li je uopšte realno očekivati bilo koju veću cifru danas?

Svi iznosi su u milionima evra.

(klikni na tabelu za uvećanje) 

U tabeli iznad su ključni parametri za OTE i Telekom Austrije, firme koje se u optimističnom pogledu na realnost mogu uzeti kao uporedive u ovom slučaju. Obe su listirane na berzi, što bi trebalo da je dobar indikator njihove vrednosti. Da ne bismo ulazili previše u detalje, poenta je da ove dve firme trenutno vrede oko 1.5x njihov godišnji prihod. U tu vrednost je uračunat dug koji imaju, pa vlasnici firme ako bi prodali svoje akcije bi mogli dobiti iznos koji je umanjen za dug.

(klikni na tabelu za uvećanje) 

U tabeli iznad su date ključne informacije za Telekom Srbija. Koristićemo prosečne vrednosti iz zadnje dve kolone kao standard na tržištu, da bismo dobili cifre koje nas interesuju za Telekom Srbija. Šta dobijamo?

(klikni na tabelu za uvećanje) 

Dakle, umesto ponuđenih 950 miliona evra pre 3 godine, Vlada Srbije bi danas za 51% kapitala mogla da očekuje između 650 i 850 miliona evra. Naravno, stvari mogu izgledati i drugačije ako bude veliko interesovanje za ovaj potencijalni proces, ali koliko je realno očekivati da tržište Srbije, Bosne i Crne Gore bude bilo kome toliko važno da bi iracionalno skočila cena, kao ranije kada je Telekom Srbija kupovao firmu u Bosni?

Međutim, iako je cena važna, ona ne treba da bude kriterijum za odlučivanje o tome da li ići u prodaju ili ne. Kriterijum je sadašnje vlasništvo nad firmom i negativni efekti koje ono proizvodi (npr. raniji napori za usporavanje liberalizacije tržišta). Cena samo pomaže u izboru između više investitora (ako ih uopšte bude).

Magarčenje redovnih platiša

Imate dve mogućnosti. Prva je da godišnji trošak (na primer za 2014. godinu) za neku uslugu plaćate svakog 15. u mesecu i da, ako to radite svakog meseca, dobijete popust od 6%. Drugim rečima, ako je godišnji trošak 100.000 dinara, vi ćete kao redovan platiša do kraja godine platiti 94.000 dinara, to jest, svakog meseca po 7833, 33 dinara.

Druga opcija je da odlučite da ne platite i da pokušate da pregovarate. U ovoj opciji vi cele godine ništa ne plaćate i naredne godine ulazite u pregovore o tome da platite ono što je uredni platiša platio u godini 1. U slučaju najveće moguće ažurnosti poverioca u pregovorima, vama dug dospeva (pod pretpostavkom da će neko uopšte moći da vam silom naplati, ali to isključujemo iz analize) u leto 2015. godine. Standardni dogovor koji se nudi ljudima koji su odabrali opciju 2 je 15% popusta. Dakle, oni u julu 2015. godine moraju da plate 85.000 dinara. Ako su oročavali novac koji su postepeno mesečno odvajali neplaćanjem, oni su tokom 2014. godine mogli da zarade na tih 94.000 dinara, odnosno prosečnih 48.000 dinara, još 1880 dinara (računato po kamatnoj  stopi od 5% bez da se kamata pripiše glavnici svakog meseca, po plaćenom porezu na kamatu), a potom bi u toku prvih šest meseci mogli da zarade još 1917 dinara ako to oroče na šest meseci, koliko je pretpostavka da traje period pre potpisivanja ugovora o reprogramu duga. Sve u svemu ko ne plaća redovno, njega/nju usluge koštaju 81.203 dinara na godišnjem nivou.

Razlika između opcije 1 i opcije 2 je 12.797 dinara nagrade za neredovne platiše. Tih nešto više od 13,6% dodatnog popusta na neredovno plaćanje je mera ludila JKP u Srbiji  i ilustracija kako se u Srbiji sistematski neguju štetna ponašanja. I tako je bukvalno u svakoj sferi naše nanajpre fiktivne države koja postoji kao rezutanta inercije i vere ljudi da se ona nije toliko urušila koliko jeste.

I ako slučajno zaluta neki "puno mi srce da tuđim parama rešavam socijalne probleme" komentator, siromašni žitelji Beograda su zanemarljivi korisnici popusta na bezobrazluk.

Doktorati

Naravno, dobro je da su se neke stvari isterale na čistac. Neki su lažirali biografije, neki su plagirali i jako je dobro da su se ljudi potrudili da se to sazna.

Ali sada javnost vodi kampanju za osnivanje nekakvih komisija koje će ispitivati ne samo Stefanovićev već i Šapićev i druge doktorate i diplome. I na tom novom talasu kampanje isplivava jedan kolektivizam koji preti da pokvari sve dobro što je do sada urađeno iznošenjem istine na videlo.

Treba, naime, razlikovati dve stvari. Jedna je stvar kome će i kako Megatrend izdavati doktorate. To je potpuno privatna stvar Megatrenda i drugih privatnih univerziteta. Ja stalno dobijam spam emailove u kojima mi nude da onlajn dobijem doktorat za mesec ili manje dana.

Druga je stvar što se država bavi akreditacijom, što je država Srbija ustvari monopolizovala akreditaciju univerziteta, a zatim taj monopol upotrebila za priznavanje doktorskih studija na Megatrendu i sličnim mestima. Postojeći sistem doveo je do toga da razni instant univerziteti daju u Srbiji akreditovane doktorate, dok vam za diplome poznatih zapadnih univerziteta treba komplikovana nostrifikacija. To je ono čime javnost treba da se bavi: koga sve država akredituje; a za one koji hoće da misle i malo izvan kutije, i zašto država akredituje.

Odnose između Megatrenda i studenata ostavite njima; ljudi imaju pravo da to rade i da sačuvaju privatnost. Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda. Ne kakva je disertacija ovog ili onog, već kakve doktorske programe država akredituje.

Nova akvizicija TR

Kao što je Slaviša najavio u Februaru, konsolidacija liberalne blogosfere se nastavlja. Veoma nam je drago da objavimo da se Branko Todorović, autor sa odličnog bloga Slobodno Tržište, pridružio TR. Ko god je pratio Slobodno Tržište zna da je ovo ozbiljno pojačanje. Branko ima investicionu perspektivu i odlično piše finansijske analize. Ako vas zanima zašto su subvencije Studiu B problematičnije od ostalih državnih subvencija, zašto predložene izmene zakona o privatizaciji ne rešavaju suštinske probleme, zašto je Zvezda veći problem od Partizana, ili analizu novih finansijskih pravila UEFA na osnovu kojih je Zvezda diskvalifikovana, Branko je odličan izvor informacija. Mi na TR smo sigurni da je Branko fantastična akvizicija i radujemo se njegovom doprinosu u širenju liberalnih ideja. 

Reforme obračuna minimalne zarade

U jeku pisanja novog / starog predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu, zaboravljaju se druge važne stvari vezane za tržište rada u Srbiji. Najveći problem u povećanju zapolsenosti kroz otvaranje novih radnih mesta nije rigiran Zakon o radu, već izuzetno visoko opterećenje rada kroz poreze i doprinose. Drugi problem je strukturalne prirode - veliki deo stanovnika Srbije ima jako malo zanja i veština koje su tržištu rada potrebna, što se da videti po obrazovnoj strukturi gde gro nezaposlenih ima srednju školu ili osnovnu školu.  

Bez škole	2567
Nepotpuna osnovna škola	10667
Osnovna škola	94034
Srednja škola	402037
Viša škola	29884
Fakultet	74598
Ukupno	613787

* podaci su iz online baze podataka RZS prema ARS

Tu je i relativno visoka minimalna nadnica u odnosu na prosečnu platu. U Srbiji ona iznosi skoro 50% (skoro 21 000 prema 43 400 RSD). Nema potrebe da naglašavam da minimalna nadnica uvek ima distorzivne efekte na tržištu rada i dovodi do povećanja nezaposlenosti. Prvi efekat je da će neki radnici, oni sa najnižom produktivnišću (najslabije obrazovani, početnici itd) biti pogođeni i moraće ili da rade na crno ili će izgubiti radno mesto jer se poslodavcu neće isplatiti da nastavi sa radom. Drugi efekat je smanjenje stope neaktivnosti jer minimalna nadnica po pravilu povećava ravnotežnu, pa se nekima (npr studenti, majke sa mladom decom, mlađi penzioneri itd) više isplati da rade nego da sede kod kuće, pa se uključuju na tržište rada. 

Problem sa minimalnim nadnicama leži u ograničavanju cene - to ograničavanje može biti relevantno ili nerelevantno. Zamislite da se minimalna nadnica propiše na nivo od 1000 RSD mesečno - ovo sigurno nikoga neće pogoditi. A ako se podigne na 100 000? Tako, što je manji udeo minimalca u prosečnoj plati, to će distorzivni efekti na tržištu rada biti manji.

Srbija ima posebne karakteristike koje dovode do toga da se nepovoljne posledice minimalne nadnice posebno ispoljavaju. Prva je to što je uvedena opšta minimalna cena rada. Drugo postojeće rešenje je minimalna nadnica koja pogađa samo odreenu profesiju - npr za zidare ili krojače. Ovakvo rešenje je trenutno u Nemačkoj (iako od 2015. će preći na jedinstveni minimalac) ali i još nekim zemljama EU. Druga karakteristika je već pomenuto jako visoko učešće u prosečnoij zaradi (skoro 50% a međunarodne preporuke su da taj iznos bude 30 - 40% da bi smanjile distorzije na tržištu rada - ovo ne znači da ih neće biti, nego samo da se smatra da će biti na prihvatljivom nivou). Treća karakteristika je velika geografska diferencija zarada: prema mojim kalkulacijama na osnovu podataka za mart, u 79 / 146 jedinica lokalne samouprave u Srbiji (gradova i opština, bez onih na teritoriji Kosova*) minimalac iznosi 60% ili više od prosečne zarade isplaćene na teritoriji te jedinice, dok ima i opština gde je to više od 90% (apsolutni rekorder je bio Priboj). Samim tim, ove opštine i gradovi su osuđeni na visok udeo rada na crno i višu nezaposlenost. Pošto je politički nerealno očekivati ukidanje ili značajno smanjenje minimalne nadnice, moguće rešenje je stvaranje posebnih umesto opšte minimalne nadnice ili regionalno diferenciranje iznosa - na nivou statističkih regiona, okruga ili opština, ili spoj obe mere. Meni je od ovih rešenja najbliži minimalac na nivou opštine koji bi bio određen putem socijalnog dijaloga na lokalnom nivou  a propisuje ga predsednik opštine. Samim tim bi svaka opština koja propiše visok minimalac sama snosila posledice takve odluke.  

Tek posle ova tri problema (visokog oporezivanja, loše obrazovne strukture i visoke minimalne nadnice) na red dolazi Zakon o radu. Sa obzirom na to da su oni rešivi samo u srednjem ili dugom roku, dobro je napraviti iskorak u pravom smeru sa novim Zakonom o radu. Međutim, ne treba presenjivati njegove domete. Bez smanjenja oporezivanja rada, kao i smanjenje minimalne nadnice u odnosu na prosečnu platu, popravljanja opšteg privrednoj ambijenta itd, teško da se možemo nadati povećanju zaposlenosti. 

Ubistvo preduzetnika s predumišljajem

Dok je država planirala sprovođenje mera za oporavak privrede, uključujući sistem podsticaja za zapošljavanje ljudi koji bi podrazumevao oprost 65% do 75% poreza i doprinosa, istovremeno je Poreska uprava počela da šalje poreska rešenja preduzetničkim radnjama koja su enormno podigla paušalne poreze. U odnosu na paušalni porez iz 2013, poresko rešenje paušalaca je uvećano od 50% do 300% po mojim saznanjima. Najače su pogođeni advokati i ostale stručne usluge i visokokvalifikovani poslovi.

Prema saznanjima koja sam prikupio, hipoteza je da je Ministarstvo finansija donelo odluku da optereti preduzetnike koji plaćaju poreze paušalno kako bi smanjilo utaju poreza. Ovakvo povećanje poreza usmereno je na tri stvari:

1. Skok rešenja za paušal nateraće mnoge preduzetnike da počnu da vode knjige i da plaćaju porez na profit od 10% za novac koji žele da izvuku iz firme. U ovoj varijanti logično je da vlasnici sebe prijave na minimalac ukoliko im je preduzetnička radnja pretežna delatnost, a da na ostali iznos plate porez na profit. Ovo će biti veći trošak nego ranije paušalni porezi ali i dalje ušteda u odnosu na nova rešenja;

2. Mnogi preduzetnici će prestati da izvlače pare iz drugih firmi, jer ta opcija sada postaje preskupa. Ako je skok poreskog rešenja veći od 100% što je i u velikom broju i slučaj, onda se porez na profit više isplati od paušalnih poreza. A u tom slučaju firme i ne moraju preko agencija da peru novac pa se time gubi potreba za agnecijama. Tako će se zatvoriti mnoge agencije koje su služile za poresku evaziju;

3. Ljudi koji imaju jedan pretežni posao i još nekoliko manjih poslova, otvarali su preduzetničke radnje da ne bi imali mnoštvo ugovora o delu sa izuzetno visokim porezima. Sa podizanjem paušala, ti ljudi će se sada prebaciti ili na jedan osnovni ugovor o radu i niz ugovora o delu ili krenuti da vode knjige u firmama i plaćaju porez na profit. Obrni, okreni, ko je radio više paralelnih projekata i legalno plaćao poreze kroz preduzetničku radnju sada to više ne može i ne gine mu veći porez za koju god opciju se odluči;

Efekti su prilično jasni koja god kategorija preduzetnika je u pitanju. Broj aktivnih preduzetničkih radnji/agencija će se značajno smanjiti, svi će plaćati viši porez šta god da odluče, mnogi će odlučiti da zatvore radnje, prestanu da rade, a veliki broj preduzetnika će se odlučiti da odustane od brojnih projekata koji pri značajno višim porezima nisu primamljivi.

Veliko je pitanje da li će ovo povećati poreske prihode i doprine koje uplaćuju preduzetnici i firme koje sa njima rade? Moje mišljenje da će se poreski prihodi od preduzetnika smanjiti i pored povećanja paušalnih rešenja. Par desetina hiljada ljudi postati neaktivno, nezaposleno ili će preći u sivu zonu što je jedan značajan gubitak javnih prihoda. Drugi značajan gubitak prihoda je odustajanje mnogih od dodatnih projekata, poslova ili pranja para, koji su, i pored toga što su bili malo oporezovani, doprinosili GDP, potrošnji i investicijama posredno. A sada PDV i drugih prihoda od toga nema.

U trenutku kada je cilj politike Vlade, barem proklamovano, povećanje zaposlenosti, ova mera je nebuloza. Prvo će se za novozaposlene oprostiti 65% do 75% poreza i doprinosa, i ako tu bude premeštanja ili supstitucije ovo bi moglo da ima i negativan i pozitivan efekat po prihode a nešto pozitivan po zaposlenost. A povećanje paušala imaće, mislim, znatno negativne efekte po zaposlenost i blago negativne po prihode. Pored 10.000 više zatvorenih preduzetničkih radnji nego otvorenih u 2013 godini, značajnog skoka poreza na imovinu koji mnoge firme opterećuje, svakako nam nije potrebno da se zbog novih poreza zatvori još 20 ili 50 hiljada do kraja godine!

Đavolja posla

Sjajan način da se ilustruju ključne teme za raspravu o zakonu o radu. Nadam se da će promena zakona biti barem jedan pozitivan korak po kojem će mo moći da pratimo prvu godinu ove Vlade. Siguran sam da će predlog imati ozbiljnih mana, ali sam uveren da bi promena nekoliko ključnih problema (otpremnine, sporovi, fleksibilno radno vreme i uslovi) bilo značajno i smanjilo troškove zapošljavanja.